Friday, September 21, 2007

1 NA 1


1 NA 1
Režija: Mladen Matičević
Uloge: Zoran Čiča, Branko Bojović, Zoran Cvijanović, Branislav Ciga Jerinić, Sonja Kolačarić, Ivan Jović, Relja Milanković.
Žanr: košarkaški vestern
Distribucija: Delta Video

»1 na 1« je neobičan domaći film sa početka novog milenijuma. Ne samo zato što je dobar. Neobičan je zbog toga što se gleda na dva kanala. Spolja gledano, ništa ga ne razdvaja od tipične srpske pseudo - urbane odiseje – gledamo basket, nove bogataše, nezadovoljnu i drogiranu omladinu plus nemoćne penzionere. Međutim, iznutra, film donosi nešto oštro, nepotkupljivo, hrabro i toliko prokleto bioskopsko da na trenutke emituju čulnost i osećanja sa kakvim se odavno nismo suočili gledajući domaće filmove. A pojam “domaći film” već godinama služi kao šifra za skromne pripovedačke matrice kroz koje se kompiliraju glumačke improvizacije, poluuspeli vicevi i nametljive metafore.

Glavni junak i kičma filma je Mačak, novobeogradski ulični košarkaš, nepobedivi gospodar terena na potezu između blokova i zgrade Opštine. On živi u blokovima, nekoj vrsti urbanog pakla iz koga nema izlaza, na mestu gde svi sanjaju o odlasku preko reke, u stari deo grada. Lokalna banda, koja u strahu drži ceo kraj, traži od Mačka da igra za njih i on pristaje. Pod uslovom da oni oproste njegovom prijatelju. Banditi ga iznevere i Mačak shvata da će sa njima morati da se obračuna bez lopte.

Već siže filma pokazuje tu dvostrukost priče. S jedne strane imamo mistifikaciju blokova, probleme nesnalaženja i “ćirilične” elemente kriminogenog ponašanja. To su sve već korišćene ikonografske komponente. U samom jezgru priče, međutim, nasuprot tome, postoji čist vestern. Toliko čist da se sa takvim osavremenjavanjem mitema nisam sreo ni u svetskoj produkciji. U tom vestern čitanju, Blokovi su srpsko ovaploćenje Divljag Zapada koga kad se krene sa Istoka ograničava samo Sudnji Dan, Mačak je preslikavanje usamljenog revolveraša koji više tvori nego što zbori a Dunav je beogradski Rio Grande – reka iza koje desperadose čeka spas.

Scenario je vrlo pojednostavljen i to je za svaku pohvalu. Ipak, pisac Srđa Anđelić ne odoleva konvencijama savremenog niskobudžetnog urbanog filma među kojima su i preterani dijalozi, efemeran žargon, statičnost i suviše česta humoristička odmorišta. Pored ovih estetski neutemeljenih ali namernih zahvata, scenario ima i neke dublje nedostatke koji sežu izvan piščeve namere. Naime, ikonografski gledano, Anđelić potpisuje eklektičan i pomalo anahron scenario nadahnut poplavom afro-američkih geto-filmova sa početka devedesetih. Ti filmovi su širom sveta, a naročito kod nas, imali veliku popularnost. Srbi su se identifikovali pošto su problemi i nemoć mladih crnaca u getu bili slični nevoljama mladih ljudi u izolovanoj zemlji. “! na 1” ipak nije ta vrsta filma a pod “filmom” smatram celokupno ostvarenje prositeklo iz scenarija. Reč je o jednostavnom, mačističkom, košarkaškom vesternu koji nema nameru da se zamara prikazivanjem realističkih nijansi.

Teorijski gledano, neusklađenost Anđelićevog pisanja sa Matičevićevom režijom, treba da opstruira film. “1 na 1” donosi iznenađujući rezultat. Priča se spontano raslojava. Vestern linija se sama ističe kao nešto vredno pažnje a hronika novobeogradskih sudbina se taloži na margini. Suprotno čitanje je moguće kod ljudi sa drugim sistemom vrednosti. Istovremeno, žanrovska kodifikacija vesterna je do te mere vezana za sliku da donekle poništava potrebu za unikatnim zapletom i upečatljivim karakternim vinjetama. Na taj način, svedena vestern režija pomaže scenariju prepunom problema time što ga potiskuje u drugi plan gde se ti nedostaci ne vide. Geto-filmovi su filmovi autentičnosti i “1 na 1” ne bi mogao proći kao takav jer je prepun stereotipa. Matičevićeva vestern režija je te stereotipe pretvorila u arhetipe. Umesto negodovanja što gledamo nešto već poznato, vestern intonacija pruža mogućnost da vrhunac intelektuelnog nadražaja doživimo u susretu sa kanonom. I samo u vestern intonaciji scenario “1 na 1” može biti dobar film.

Raspoznavanje domaćeg filma je užasno važan marketinški adut. Publika je sklona tome da odbaci film zato što nema neka obeležja koja ga čine delom naše filmske tradicije. Integrisanje takvih obeležja je dvosekli mač. Recimo, Zečevićev »TT Sindrom« je svoje najslabije tačke zadobio zbog toga što je pokušao da se predstavi publici kao delo koje hardverski stoji uz rame sa domaćom produkcijom. Taj pokušaj se ogledao u angažovanju aktuelnih glumaca koji su ušli u manir i nisu spremni da svoje uvežbane trikove podrede rediteljevoj viziji. »1 na 1« odlazi u drugu krajnost zato što se pretežno oslanja na naturščike i ljude koji se ranije nisu bavili filmom. To se ne odnosi samo na glumačku podelu već i na kompozitora muzike, čak i producente. Načelno se može reći da je ovakav pristup osvežio film, ništa više od toga. Ponegde je neočekivano velika odgovornost data vanfilmskim saradnicima a neke male uloge, idealne za početnike, su date istroešenim glumcima koji oko sebe nose auru propasti naše kinematografije.

NBA košarkaši su odavno prisutni na filmu. Samo retki među njima ipak igraju likove sa većom dramskom funkcijom. Najviše uloga je ostvario čuveni centar Karim Abdul-Džabar dok su najkvalitetniju glumu pokazali Džo Smit i Kevin Garnet u TV filmu o legendarnom uličnom igraču Erlu »Jarcu« Meningu odnosno Rej Alen u Spajki Lijevom filmu »Dobio je igru«. U »1 na 1« je košarkaš Zoran Čiča u ulozi Mačka više nego pun pogodak. Njegova svedena mimika, ubitačan pogled i telesna artikulacija su odličan kontrast već pomenutim klišeima srpske glume. Štaviše, upravo odsustvo akademske glume daje njegovoj roli naročit kvalitet. On je očigledno bio spreman da se prepusti rediteljskoj viziji i učinio je da njegov lik, njegova interpretacija i način na koji je izobražen na ekranu budu glavni aduti ovoga dela. Zoran Čiča pritom ima jednu zajedničku osobinu sa našim trenutno najvećim filmskim glumcima – Srđanom Todorovićem i Nikolom Kojom – nema rezervni položaj u pozorištu, njegov glumački rad je isključivo vezan za film,. Jedna uloga pod vođstvom doslednog, kvalitetnog i opredeljenog reditelja ne znači da naturščik ima potencijala da se profesionalno bavi glumom. Međutim, kada takav čovek napravi najbolju mušku ulogu koju smo do 6. septembra 2002. videli u našim bioskopima onda konkurencija treba da se uozbilji. Ne znam kakav je Čiča košarkaš ali znam da bih voleo da ga gledam u još nekom filmu.

Ostali likovi su dati u funkciji glavnog tako da se pohvale Čičinoj glumi sigurno odnose i na partnere. Mladi reperi iz sjajne beogradske grupe VIP su vrlo samouvereno odigrali svoje uloge. Njihove glumačke sposobnosti nisu iznenađenje pošto se oni i inače bave scenskom umetnošću ali efikasnost interpretacije jeste. Uz napomenu da bi imali još bolje uloge da im je scenario ponudio snažniji podstrek. Članovi grupe Sunshine u ulogama kriminalaca su stilizovani i kao takvi zanimljivi. Frontmen grupe Sunshine Branko Bojović poseduje vidljivu energiju i harizmu s tim što je njegova uloga preduga, sa previše monologa, čime biva razvodnjena.

Što se profesionalaca tiče, Branislav Ciga Jerinić je osveženje pošto ga retko viđamo na filmu. Zoran Cvijanović igra Gurua, neostvarenog košarkaškog talenta iz bloka i eksperta za životna pitanja. Takve uloge naši glumci već mogu da igraju i zatvorenih očiju. Sonja Kolačarić sugestivno igra nerazrađen (ili skraćen?) lik Mačkove simpatije. Debitovala je u »Nebeskoj udici« - znači gde je košarka, tu je i ona. Nažalost, ni »1 na 1« joj neće pomoći da dobre igre iz pozorišta oplodi na velikom ekranu jer joj se , nažalost, nude uloge koje su ispod njenih mogućnosti.

Režija Mladena Matičevića je vanserijska. Svedena je i vrlo precizna. Na tragu velikog genija Bada batičera. Dakle, uglavnom srednji planovi, krupni plan samo kad za to ima razloga, bez nepotrebnih eskhibicja sa pokretima kamere i ostalim vizuelnim akcentima koje reditelji inače neodgovorno troše. Ovakav pristup je obično osuđen na poraz u današnje vreme kada je agresija MTV spotova postala standard na filmu. U »1 na 1«, Matičevićev ortodksni pristup daje neočekivano dobar rezultat. Ritam filma je ujednačen. Protok vremena je jasan. Stil je u celom filmu dosledan. Rečju, »1 na 1« je osmišljen i koherentan film.

Zoran Čiča je za Matičevića ono što je Rendolf Skot za Bad Batičera. Ikona. Glumac bez koga film ne bi bio isti. U najmanju ruku zato što nijedan drugi čovek iste harizme ne može da zakuca. Batičer je u svojim najvećim filmovima imao i odanog scenaristu Bert Kenedija. No ta vrsta poređenja tek treba da se pravi. Scene košarke sa Čičom su izuzetno ubedljivo urađene. Neuko napisana i mlako režirana »Nebeska udica« posle »1 na 1« deluje još besmislenije i mora da se potisne još dublje u zaborav kad se uporedi sa filmom koji pokazuje kako treba da se rade priče o propalim talentima i sportski prizori. Završni revolveraški obračun između Mačka i kriminalca Kome je uzbudljiv kao retko šta u trenutnoj bioskopskoj ponudi. Ne pamti se da je neko tako smelo preneo vestern dvoboj u betonsko okruženje. Ne samo u našim nego i u svetskim okvirima.

Ono što bi mogao biti problem u komunikaciji filma sa gledaocima je stilizacija. Naime, novobeogradski kriminalci izgledaju kao gangsteri iz B-filma. Upravo ta stilizacija vodi film bliže Holivudu a dalje od srpske realističke drame. Scena u noćnom klubu takođe sadrži stilizaciju kojom Matičević pokušava da podvuče ulazak junaka u novi svet. Zato su likovi u toj sceni tako začudno našminkani i kostimirani. Gledaoci će verovatno imati otpor prema nedostatku realizma u toj situaciji. Ta scena, međutim, nema nameru da služi kao hronika novobeogradskog noćnog života već kao omaž Don Zigelovom klasiku »Šerif u Njojorku« i sceni kada naslovni junak, igra ga Klint Istvud, ulazi u dekadentni disko, njujoršku Sodomu. Moguće je da zbog niskog stepena kulture gledanja filma gledaoci odbace ova rešenja.

Koncept filma »1 na 1« je sličan sadržaju prošlogodišnjeg favorita »Apsolutnih sto«. Zato je, recimo, krajnje besmisleno što su oba filma prikazana na ovogodišnjem niškom festivalu. Prikazivanje praktično istih tema u dva filma pokazuje da je ovogodišnji niški festival bio zapravo smotra jer je prikazao sve. Festivali, podsetiću, imaju selekciju i po tome se razlikuju od drugih umetničkih manifestacija. Da ne govorim o tome da su se glumci ogledali za bezmalo identične uloge i da je Zoran Čiča oštećen time što je naturščik pa nije mogao da konkuriše za glavnu nagradu. Poređenje između filmova je ipak neminovno. U dvoboju filmova ubedljivo pobeđuje »1 na 1«. Naime, »1 na 1« je bolje režiran nego »Apsolutnih sto« zato što je koherentniji i napetiji. Scenario za »Apsolutnih sto« je efikasniji jer ima ekonomične dijaloge. »1 na 1« ima veću etičku snagu, gradaciju dešavanja i generiše više saspensa. Glavni glumci u »1 na 1« su znatno kvalitetniji nego u »Apsolutnih sto«. Pa ipak, »1 na 1« u ovom poređenju ima jedan nepremostiv problem – snimljen je u skromnim uslovima na digitalnoj tehnici i slabo je prebačen na traku. Pritom loš transfer nije baš adut filma kao u Petrovićevoj »Zemlji istine, ljubavi i slobode«. »Apsolutnih sto« je imao nekoliko puta veći budžet, snimljen je na traci, liči na svetski proizvod, praćen je besomučnim marketingom, briljantno skrojenim trejlerima i pesmama najpopularnijih grupa. To će zauvek ostaviti »1 na 1« u senci. Ali producenti, »Trista Čuda Films« su pokazali da talentovani ljudi i sa malim sredstvima mogu da naprave bioskopski upotrebljiv film. Ali, nužno je da budu talentovani.

Moramo napomenuti da je deo filma snimao Radivoje Andrić (Tri palme za dve bitange i ribicu, Munje). Potpisan je kao pomoćnik režije. Budući da se Matičević u određenom trenutku vratio na kormilo filma, zanemarićemo esnafsko moraliziranje o zameni reditelja i sličnim slučajevima koji su pratili mnoge stvaraoce i filmove. Uprkos takvom stresu. »1 na 1« deluje celovito i nema primetne razlike u deonicama koje su radili Matičević i Andrić.

»1 na 1« je domaći film tokom koga zahtevan gledalac ne mora da se stidi, a da pritom nije namenjen uskom krugu ljubitelja ekstremnih filmskih formi. Daleko je od savršenstva ali mu većina mana upravo izvire iz vanfilmskih detalja koji najviše privlače i zavode ovdašnju publiku. Kao takav, ozbiljan, napet i formalno zanimljiv »domaći film« ispunjava sve kriterijume solidnog bioskopskog proizvoda. Iako su mogli bolje, autori su dostojanstveno uradili svoj posao. Sada je publika na potezu. »1 na 1« je provera ukusa i anketa da li ikome više uopšte treba srpski film, ili je sve opustošeno serijom promašaja posle kojih se nerado ulazi u bioskop.

Dimitrije Vojnov



3 comments:

_A_N_A_ said...

svaka cast na izboru filma,jer ovo nije dobro vec je nesto mnogo vise...a iz svega toga proizilazi da relja milankovic ne samo sto je dobar reper pokazuje i svoje sposobnosti u glumackom smeru sto je jako dobro i treba biti za primer ostalim reperima....eto toliko od mene...peace out

jovan said...

Film je odlican svaka cast a da neko nezna gde ima na netu da se pogleda ako zna nek mi posalje na msn adresu znznznzn1@hotmal.com

Igor said...

Da li ima da se pogleda na netu film?pls ako neko zna nek javi!