ZONA ZAMFIROVA
Režija: Zdravko Šotra
Uloge: Katarina Radivojević, Vojin Ćetković, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Nikola Đuričko, Radmila Živković, Svetlana Bojković, Ružica Sokić, Nebojša Cile Ilić, Branimir Brstina, Danica Maksimović, Jelica Sretenović, Sloboda Mićalović, Tihomir Stanić, Biljana Krstić, Bata Paskaljević.
Žanr: ekranizacija
Distribucija: Tuck
Reditelj Zdravko Šotra je pre 35 godina već ekranizovao »Zonu Zamfirovu« za Televiziju Beograd što govori o stažu ovog prekaljenog veterana. Ovogodišnja verzija »Zone« je stoga druga prilika ovog iskusnog autora da zarije zube u sočni Sremčev tekst koji se smatra klasikom naše književnosti. Retki su autori koji su toliko dugo nadahnuti jednom temom. Međutim, kada se pojave, takva trajna opsesija uvek rezultira upečatljivim delom koje ne mora biti kvalitetno. Naprotiv, dugotrajna vezanost za tekst može dovesti da preterane ili preambiciozne prerade.
»Zona Zamfriova« definitivno nije domet koji bi se u današnje vreme mogao smatrati ozbiljnim savremenim ostvarenjem kakvo bi zasluživalo pažnju bioskopske publike. To kažem po nekom akademskom estetskom kriterijumu. Nažalost, ovakav ekscentričan komad je slika i prilika naše filmske tradicije, trenutnog stanja svesti naših producenata i verovatno najmanji zajednički sadržalac očekivanja televizijom ometene publike lišene ukusa.
Kad se dramatizuje i realizuje literarni klasik postoje četiri puta koja autor može odabrati. Prvi i najčešći put je rekonstrukcija u kojoj autor do tančina ovlada ikonografijom epohe i značenjima koja su određene pojave imale u to doba. Drugi metod je osavremenjivanje gde se prouči tekst a onda se pronađu savremene paralele starim značenjima. Treći put je dekonstrukcija, razaranje i ponovno sastavljanje izvornika. Kod nas se najčešće ode četvrtim putem. To je put površnog i lošeg filma.
Šotra je odabrao peti put. To je stvaranje jednog anahronog, neosmišljenog filma koji kroz bogatstvo proizvoljno upotrebljenih znakova tvori autohtonu estetiku u kojoj rasprava o valjanosti pojedinih elemenata postaje izlišna. Međutim, »Zona Zamfirova« nije prvi film ove vrste. Ona se nadovezuje na bogatu tradiciju raznovrsnih humorističkih rekonstrukcija epohe u kojima je prednjačila Soja Jovanović. Šotra je, dakle, nastavljač tradicije. Čuvar plamena koji demistifikuje izmišljene vrednosti. Međutim, ako iskreno sagledamo čitav fenomen, tek deo filmske javnosti prepoznaje opasnosti gajenja ovakvog filmskog jezika. Naime, čuvari plamena još uvek nesumnjivo osećaju puls publike koja poslednjih 60 godina gleda iste narativne sklopove u kojima se jedino smenjuju glumci usled bioloških faktora a ne stilske evolucije.
Tradicija filmova po našim humorističkim klasicima, od Nušića i Trifkovića do Sremca je po estetici bliska hongkonškoj odnosno indijskoj produkciji gde literatura služi kao povod za oblikovanje bioskopskog proizvoda koji bez većih ambicija služi za popunjavanje bioskopskog programa. To je relikt iz doba pionira naše kinematografije kada još uvek nije bilo filmskih škola. A glavna osobina tog ustrojstva je svođenje filma na određeni broj minuta nekonsekventne igre svetlosti. Uprkos svemu, ta esteika je u našem kolektivnom pamćenju stekla neku vrstu dostojanstva, odnosno proglašena je za legitiman deo istorije. »Zona Zamfirova« je vrlo slična tim starim filmovima. Napadati Šotrin film znači poništiti toliko hvaljenu i bezbroj puta repriziranu istoriju i tradiciju. Taj napad nije bez presedana i nije naročito ekskluzivan ali je suština u tome što se ta tradicija sama od sebe obnavlja jer publika zapravo podnosi (producenti misle da traži) stalno iste sadržaje. Jedini alibi koji filmska prošlost ima u odnosu na svoje povampirenje u Šotrinom ritualu je to što »Zona Zamfirova« , nekome ko ne poznaje glumce, zaista može delovati kao film iz 1958. (1957. je snimljen prvi jugoslovenski film u boji »Pop Ćira i pop Spira« Soje Jovanović). Stari autori, za razliku od Šotre, nisu imali priliku da napreduju i upoznaju se sa novim tendencijama.
Čak i kada bi »Zonu Zamfirovu« tumačili kao eksperiment čiji je cilj da se falsifikuje stari film, ističe se problem scenarija. Stari scenariji su bili bolje napisani. Zdravko Šotra je sam adaptirao Sremčev klasik koji spada u mnogo puta korišćenu, večitu, matricu priče o zabranjenoj ljubavi. Kao i svaki pripovedački temelj, ovaj kalup nudi bezbrojne varijacije i neograničenu svežinu. Mogućnosti su neiscrpne a scenaristioma je posao olakšan time što su ključni punktovi u priči već definisani. Dakle, mogućnosti su neiscrpne ali se u svakom tih filmova, pre svega, moraju definisati likovi ljubavnika. To je osnovno. Mora se videti zašto su oni jedno za drugo i kako su se zavoleli. Toga kod Šotre nema. Štaviše, Zona i Mane samo jednom razgovaraju pre venčanja. Takvo rešenje se može braniti tike što su se međusobno primetili zbog fascinantne lepote. Naročito, zbog toliko naglašene Zonine lepote. Ali, tu onda već moramo ući u sfere ideološke rasprave. Jer, ako je tako, onda Šotra u »Zoni« osporava kastinsko uređenje i afirmiše čulni i telesni doživljaj ljubavi. Postavlja se pitanje gde je tu lepota duha? Gde je razumevanje za autsajdere? Kakve vrednosti uopšte nosi film?
Na poslednje pitanje se dobija jasan odgovor – film nije osmišljen tako da nema planiran sklop vrednosti. To nas, naravno, ne sprečava da ga čitamo iako su značenja spontana, neplanirana od strane stvaralaca.
Međutim, još je zanimljivije uporediti ideološki koncept knjige sa onim što je Šotra preneo u film. Naime, stari pisci Sremčevog kova su bili tvrdi konzervativci koji su se trudili da brane preduzetničko, kapitalističko, uređenje u svojim delima. Oni su osuđivali pokušaje buržoazije da se proglase za aristokratiju kada stvore određeni kapital. Istovremeno su uvek imali u vidu da se bogata devojka u komadu uda za mladića koji je na putu da izjednači pa čak i premaši tastovo bogatstvo. Dakle, njihova dela nisu govorila o tome kako je staus nepravedna prepreka ostvarivanju ljubavi već kako je sam status lažan pa kao takav ne može biti prepreka ljubavi. Pitanje je kakav bi bio odnos Stevana Sremca prema likovima koji se zaista staleški razlikuju. U obzir se mora uzeti i tadašnja konvencija žanra da je ljubav između princa i sirotice mofguća ukoliko se na kraju ispostavi da je i ona kraljevske krvi. Film nimalo ne istražuje ovaj aspekt niti ga problematizuje.
Osim problema opisivanja likova i ideološke neodgovornosti, postoje i nevolje sa zapletom. Filmu nedostaje napetost i neka vrsta formalnog rešenja koje bi poništilo činjenicu da gledaoci u principu znaju ishod priče. Takođe, sklop događaja ne nudi dovoljno aktivnosti mladim ljubavnicima. Ta pasivnost je učinila da glavne junake zasene sporedni. Svakako je ovakva forma doprinela i slabijem glumačkom dometu.
Intonacija filma je suviše čedna za današnje standarde. Nesumnjivo je da RTS kao producent ima određene zahteve kad je reč o prikazima delikatnih scena ali odavno se na televiziji, a kamoli u bioskopu, ne govori da decu donose rode. Unošenje seksualnog aspekta koji je potisnut u starom izvorniku priče je nešto što savremene adaptacije moraju imati na umu.
Film je snimljen i montiran u rekordnom roku i to je sigurno moglo uticati na ukupni rezultat. Izvan otvorenih pritisaka niških producenata da film po svaku cenu doživi premijeru na tamošnjoj reviji filmova tzv. festivalu, sve je bilo u Šotrinim rukama.
Vizuelni pristup je maksimalno pojednostavljen. Kompozicija kadra je anahrona sa nerealnim brojem prizora koji se dešavaju u isto vreme. Situacije se suviše ponavljaju i to je scanraistički proble, ali ni režija ne uspeva da učini dešavanje vitalnim. Smene dana i noći su korektne tako da je protok vremena jasno izražen. Donekle se mogu primetiti materijalne greške u skoku od nekoliko godina tokom koga se devojčica pretvorila u devojku, Manetu izrasli brkovi, a svi drugi su ostali isti. Upravo na tako malim a važnim detaljima se dokazuje koliko rutina reditelja veterana ume biti dragocena ali i pogubna u jednoj dezorijentisanoj kinematografiji.
Integracija muzičkih numera u radnju, insistiranje na pesmama i stihovima koji govore o junacima pa i sam vizuelni koncept svedene a ipak razbarušene beleške o radnji približava »Zonu Zamfirovu« idealu indijskog, bolivudskog, filma koji spaja romansu, junaštvo, humor i pesmu. Svaka sličnost sa Bolivudom tj. bombajskom industrijom filma je, naravno, slučajna. Međutim, sličnost sa šemom zabavnog televizijskog programa nije slučajna. Šotrin rad je u velikoj meri definisao naš zabavni program kome su svojstvena muzička odmorišta. Tu, naravno, može postojati i još stariji uticaj »komedije sa pevanjem i pucanjem« no to je već manje verovatno.
Gluma je čvrsto vezana za scenario i rediteljske indikacije. Naime, scenario je pisan na starom niškom dijalektu i glumcima nije omogućeno da se otmu kontroli i sami dodaju replike. Pritom, sva iskakanja izvan onoga što nazivamo dobrim ukusom, kad je o glumi reč, su toliko očigledna da ne verujem u previd. Ni na snimanju, ni u montaži.
Katarina Radivojević je posle »Lavirinta« i »Zone Zamfirove« došla u fokus naše filmske javnosti. Kao Paulina Manov, u ovo vreme prošle godine, sa filmovma »Bumerang« i »Apsolutnih sto«. Radivojevićkin »Bumerang« je svakako »Lavirint« te joj »Zona Zamfirova« mora biti »Apsolutnih sto«. Čitav film je trebalo da bude izgrađen oko njenog lika. Naslovni likovi, u principu, mogu biti glavni i prisutni u većem delu filma ili mistični i minimalno prisutni. Nema sredine. Primera za prvi opis ima bezbroj, a za drugi je primer Heri Lajm u »Trećem čoveku«. Primer loše postavke koja je tražila sredinu je , recimo, lik Hanibala Lektera u Ridli Skotovom »Hanibalu«. Isti problem ima Zona u Šotrinom filmu. Pojavljuje se previše da bi bila misteriozni akcenat a suviše malo da bi bila junakinja. Problem Zonine pasivnosti iz scenarija dodatno ograničava prostor za igru. U takvoj postavci, Katarini Radivojević jedino preostaje da se lepo slika jer za neko ozbiljnije tumačenje lika nema prilike.
Vojin Ćetković, kao Mane, isporučuje rolu kakva se retko viđa u evropskom filmu. Njegova gluma je prepuna agresivne mimike, previše pantomime, slično Džeki Čenu na početku karijere, iz faze »Pijanog učitelja« i »Neustrašive hijene«. »Zona Zamfirova« i Čenovi filmovi se razlikuju taman onoliko koliko Ćetkovićeva, jedinstvena gluma, odskače od onoga što se inače viđa na ekranu.
Nikola Đuričko, već rutinirano, unosi raspričani urbani šarm u ruralno glumljen film, i jedini se uz Tihomira Stanića ne drži niškog narečja. Stanić, pak, igra Stevana Sremca, čime posle uloga Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, definitivno postaje univerzalni glumac za uloge pisaca.
Ostatak glumačke ekipe je sastavljen tako da potvrdi tezu o tome da je naša kinematografija jedinstvena jer za najmanju ulogu možete angžovati barda. To, naravno, ne znači da su sve uloge igrali dobitnici »Dobričinog prstena«. Ima i dobitnika »Sterijine nagrade«, ali i dosta debitanata kao i opskurnih, verovatno provincijskih glumaca. Čak ni podela puna velikana ne garantuje kvalitetnu interpretaciju. Štaviše, mnogi glumci su krivi podseća na indijski bioskop nego na ono što se smatra konezervativno dobrim filmom.
Pritom, stalna poređenja sa Bolivudom nisu nipodaštavanje. Ni »Zone« ni Bolivuda. Neki autori, poput Baza Lurmana, ceo život žele da ih neko spontano uporedi sa Bolivudom. Bolivud je izraz autentične bombajske poetike i iskrenosti. Ali za Bolivud je potrebna i naivna vera u moć bioskopa i čisto komercijalni duh. Toga u »Zoni Zamfirovoj« nema. Mi ipak ne živimo u zemlji gde krave imaju prednost u saobraćaju.
Film je daleko od tehničke uglađenosti iako je snimljen na traci. Ipak, u poređenju sa aktuelnom ponudom, »Zona Zamfirova« ima znatno više smisla od doteranijeg »Lavirinta« i mnogo veću doteranost od smislenije »Male noćne muzike«. Pa ipak, »Zona« je jedino delo, u troglavoj invaziji domaćeg filma, za koje se ne može reći da ne valja ukoliko iskreno uživate u reprizi »Pop Ćire i pop Spire«. Upitajte se.
Suštine je u tome da ni »Zona« ni »Pop Ćira« nisu klasici kada se posmatraju današnjom optikom. Uz amandman da Šotra danas raspolaže slabijim i neiskusnijim glumcima nego Soja Jovanović onomad. Ipak, ti filmovi su deo jedne tradicije i iracionalnog poverenja koje producenti i gledaoci osećaju prema razgaženim televizijskim formama. Anketa bi pokazala da bi ljudi radije gledali ovako nešto nego »Fatalnu ženu«, »Matriks« ili »Jedan na jedan«. Zato je ovaj film nemoguće napasti jer je on pre svega odraz lošeg ukusa oblikovanog užasnim serjama snimljenim u propagandne svrhe od strane naših para. I »Zona« zato ispunjava svoj cilj te ima neku vrstu RTS-dostojanstva. Tu istu granicu su naši filmovi često prelazili. Problem je u tome što ta granica nije nešto čime treba da se bavi ozbiljna filmska kritika.
Mnogi smatraju da će »Zona Zamfirova« kao investicija RTS pravu meru dobiti na malom ekranu i da je bioskop samo put do tog formata. Sumnjam. Ovakvo ostvarenje jedino ima smisla u konkurenciji sa »Lavirintom« i »Malom noćnom muzikom«. U poređenju i direktnoj konkurenciji sa američkim programima i srpskim glam-neukusom nema prostora za Šotru i Sremca. Danas ipak svi vrlo rado čitaju titlove.
Dimitrije Vojnov
Režija: Zdravko Šotra
Uloge: Katarina Radivojević, Vojin Ćetković, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Nikola Đuričko, Radmila Živković, Svetlana Bojković, Ružica Sokić, Nebojša Cile Ilić, Branimir Brstina, Danica Maksimović, Jelica Sretenović, Sloboda Mićalović, Tihomir Stanić, Biljana Krstić, Bata Paskaljević.
Žanr: ekranizacija
Distribucija: Tuck
Reditelj Zdravko Šotra je pre 35 godina već ekranizovao »Zonu Zamfirovu« za Televiziju Beograd što govori o stažu ovog prekaljenog veterana. Ovogodišnja verzija »Zone« je stoga druga prilika ovog iskusnog autora da zarije zube u sočni Sremčev tekst koji se smatra klasikom naše književnosti. Retki su autori koji su toliko dugo nadahnuti jednom temom. Međutim, kada se pojave, takva trajna opsesija uvek rezultira upečatljivim delom koje ne mora biti kvalitetno. Naprotiv, dugotrajna vezanost za tekst može dovesti da preterane ili preambiciozne prerade.
»Zona Zamfriova« definitivno nije domet koji bi se u današnje vreme mogao smatrati ozbiljnim savremenim ostvarenjem kakvo bi zasluživalo pažnju bioskopske publike. To kažem po nekom akademskom estetskom kriterijumu. Nažalost, ovakav ekscentričan komad je slika i prilika naše filmske tradicije, trenutnog stanja svesti naših producenata i verovatno najmanji zajednički sadržalac očekivanja televizijom ometene publike lišene ukusa.
Kad se dramatizuje i realizuje literarni klasik postoje četiri puta koja autor može odabrati. Prvi i najčešći put je rekonstrukcija u kojoj autor do tančina ovlada ikonografijom epohe i značenjima koja su određene pojave imale u to doba. Drugi metod je osavremenjivanje gde se prouči tekst a onda se pronađu savremene paralele starim značenjima. Treći put je dekonstrukcija, razaranje i ponovno sastavljanje izvornika. Kod nas se najčešće ode četvrtim putem. To je put površnog i lošeg filma.
Šotra je odabrao peti put. To je stvaranje jednog anahronog, neosmišljenog filma koji kroz bogatstvo proizvoljno upotrebljenih znakova tvori autohtonu estetiku u kojoj rasprava o valjanosti pojedinih elemenata postaje izlišna. Međutim, »Zona Zamfirova« nije prvi film ove vrste. Ona se nadovezuje na bogatu tradiciju raznovrsnih humorističkih rekonstrukcija epohe u kojima je prednjačila Soja Jovanović. Šotra je, dakle, nastavljač tradicije. Čuvar plamena koji demistifikuje izmišljene vrednosti. Međutim, ako iskreno sagledamo čitav fenomen, tek deo filmske javnosti prepoznaje opasnosti gajenja ovakvog filmskog jezika. Naime, čuvari plamena još uvek nesumnjivo osećaju puls publike koja poslednjih 60 godina gleda iste narativne sklopove u kojima se jedino smenjuju glumci usled bioloških faktora a ne stilske evolucije.
Tradicija filmova po našim humorističkim klasicima, od Nušića i Trifkovića do Sremca je po estetici bliska hongkonškoj odnosno indijskoj produkciji gde literatura služi kao povod za oblikovanje bioskopskog proizvoda koji bez većih ambicija služi za popunjavanje bioskopskog programa. To je relikt iz doba pionira naše kinematografije kada još uvek nije bilo filmskih škola. A glavna osobina tog ustrojstva je svođenje filma na određeni broj minuta nekonsekventne igre svetlosti. Uprkos svemu, ta esteika je u našem kolektivnom pamćenju stekla neku vrstu dostojanstva, odnosno proglašena je za legitiman deo istorije. »Zona Zamfirova« je vrlo slična tim starim filmovima. Napadati Šotrin film znači poništiti toliko hvaljenu i bezbroj puta repriziranu istoriju i tradiciju. Taj napad nije bez presedana i nije naročito ekskluzivan ali je suština u tome što se ta tradicija sama od sebe obnavlja jer publika zapravo podnosi (producenti misle da traži) stalno iste sadržaje. Jedini alibi koji filmska prošlost ima u odnosu na svoje povampirenje u Šotrinom ritualu je to što »Zona Zamfirova« , nekome ko ne poznaje glumce, zaista može delovati kao film iz 1958. (1957. je snimljen prvi jugoslovenski film u boji »Pop Ćira i pop Spira« Soje Jovanović). Stari autori, za razliku od Šotre, nisu imali priliku da napreduju i upoznaju se sa novim tendencijama.
Čak i kada bi »Zonu Zamfirovu« tumačili kao eksperiment čiji je cilj da se falsifikuje stari film, ističe se problem scenarija. Stari scenariji su bili bolje napisani. Zdravko Šotra je sam adaptirao Sremčev klasik koji spada u mnogo puta korišćenu, večitu, matricu priče o zabranjenoj ljubavi. Kao i svaki pripovedački temelj, ovaj kalup nudi bezbrojne varijacije i neograničenu svežinu. Mogućnosti su neiscrpne a scenaristioma je posao olakšan time što su ključni punktovi u priči već definisani. Dakle, mogućnosti su neiscrpne ali se u svakom tih filmova, pre svega, moraju definisati likovi ljubavnika. To je osnovno. Mora se videti zašto su oni jedno za drugo i kako su se zavoleli. Toga kod Šotre nema. Štaviše, Zona i Mane samo jednom razgovaraju pre venčanja. Takvo rešenje se može braniti tike što su se međusobno primetili zbog fascinantne lepote. Naročito, zbog toliko naglašene Zonine lepote. Ali, tu onda već moramo ući u sfere ideološke rasprave. Jer, ako je tako, onda Šotra u »Zoni« osporava kastinsko uređenje i afirmiše čulni i telesni doživljaj ljubavi. Postavlja se pitanje gde je tu lepota duha? Gde je razumevanje za autsajdere? Kakve vrednosti uopšte nosi film?
Na poslednje pitanje se dobija jasan odgovor – film nije osmišljen tako da nema planiran sklop vrednosti. To nas, naravno, ne sprečava da ga čitamo iako su značenja spontana, neplanirana od strane stvaralaca.
Međutim, još je zanimljivije uporediti ideološki koncept knjige sa onim što je Šotra preneo u film. Naime, stari pisci Sremčevog kova su bili tvrdi konzervativci koji su se trudili da brane preduzetničko, kapitalističko, uređenje u svojim delima. Oni su osuđivali pokušaje buržoazije da se proglase za aristokratiju kada stvore određeni kapital. Istovremeno su uvek imali u vidu da se bogata devojka u komadu uda za mladića koji je na putu da izjednači pa čak i premaši tastovo bogatstvo. Dakle, njihova dela nisu govorila o tome kako je staus nepravedna prepreka ostvarivanju ljubavi već kako je sam status lažan pa kao takav ne može biti prepreka ljubavi. Pitanje je kakav bi bio odnos Stevana Sremca prema likovima koji se zaista staleški razlikuju. U obzir se mora uzeti i tadašnja konvencija žanra da je ljubav između princa i sirotice mofguća ukoliko se na kraju ispostavi da je i ona kraljevske krvi. Film nimalo ne istražuje ovaj aspekt niti ga problematizuje.
Osim problema opisivanja likova i ideološke neodgovornosti, postoje i nevolje sa zapletom. Filmu nedostaje napetost i neka vrsta formalnog rešenja koje bi poništilo činjenicu da gledaoci u principu znaju ishod priče. Takođe, sklop događaja ne nudi dovoljno aktivnosti mladim ljubavnicima. Ta pasivnost je učinila da glavne junake zasene sporedni. Svakako je ovakva forma doprinela i slabijem glumačkom dometu.
Intonacija filma je suviše čedna za današnje standarde. Nesumnjivo je da RTS kao producent ima određene zahteve kad je reč o prikazima delikatnih scena ali odavno se na televiziji, a kamoli u bioskopu, ne govori da decu donose rode. Unošenje seksualnog aspekta koji je potisnut u starom izvorniku priče je nešto što savremene adaptacije moraju imati na umu.
Film je snimljen i montiran u rekordnom roku i to je sigurno moglo uticati na ukupni rezultat. Izvan otvorenih pritisaka niških producenata da film po svaku cenu doživi premijeru na tamošnjoj reviji filmova tzv. festivalu, sve je bilo u Šotrinim rukama.
Vizuelni pristup je maksimalno pojednostavljen. Kompozicija kadra je anahrona sa nerealnim brojem prizora koji se dešavaju u isto vreme. Situacije se suviše ponavljaju i to je scanraistički proble, ali ni režija ne uspeva da učini dešavanje vitalnim. Smene dana i noći su korektne tako da je protok vremena jasno izražen. Donekle se mogu primetiti materijalne greške u skoku od nekoliko godina tokom koga se devojčica pretvorila u devojku, Manetu izrasli brkovi, a svi drugi su ostali isti. Upravo na tako malim a važnim detaljima se dokazuje koliko rutina reditelja veterana ume biti dragocena ali i pogubna u jednoj dezorijentisanoj kinematografiji.
Integracija muzičkih numera u radnju, insistiranje na pesmama i stihovima koji govore o junacima pa i sam vizuelni koncept svedene a ipak razbarušene beleške o radnji približava »Zonu Zamfirovu« idealu indijskog, bolivudskog, filma koji spaja romansu, junaštvo, humor i pesmu. Svaka sličnost sa Bolivudom tj. bombajskom industrijom filma je, naravno, slučajna. Međutim, sličnost sa šemom zabavnog televizijskog programa nije slučajna. Šotrin rad je u velikoj meri definisao naš zabavni program kome su svojstvena muzička odmorišta. Tu, naravno, može postojati i još stariji uticaj »komedije sa pevanjem i pucanjem« no to je već manje verovatno.
Gluma je čvrsto vezana za scenario i rediteljske indikacije. Naime, scenario je pisan na starom niškom dijalektu i glumcima nije omogućeno da se otmu kontroli i sami dodaju replike. Pritom, sva iskakanja izvan onoga što nazivamo dobrim ukusom, kad je o glumi reč, su toliko očigledna da ne verujem u previd. Ni na snimanju, ni u montaži.
Katarina Radivojević je posle »Lavirinta« i »Zone Zamfirove« došla u fokus naše filmske javnosti. Kao Paulina Manov, u ovo vreme prošle godine, sa filmovma »Bumerang« i »Apsolutnih sto«. Radivojevićkin »Bumerang« je svakako »Lavirint« te joj »Zona Zamfirova« mora biti »Apsolutnih sto«. Čitav film je trebalo da bude izgrađen oko njenog lika. Naslovni likovi, u principu, mogu biti glavni i prisutni u većem delu filma ili mistični i minimalno prisutni. Nema sredine. Primera za prvi opis ima bezbroj, a za drugi je primer Heri Lajm u »Trećem čoveku«. Primer loše postavke koja je tražila sredinu je , recimo, lik Hanibala Lektera u Ridli Skotovom »Hanibalu«. Isti problem ima Zona u Šotrinom filmu. Pojavljuje se previše da bi bila misteriozni akcenat a suviše malo da bi bila junakinja. Problem Zonine pasivnosti iz scenarija dodatno ograničava prostor za igru. U takvoj postavci, Katarini Radivojević jedino preostaje da se lepo slika jer za neko ozbiljnije tumačenje lika nema prilike.
Vojin Ćetković, kao Mane, isporučuje rolu kakva se retko viđa u evropskom filmu. Njegova gluma je prepuna agresivne mimike, previše pantomime, slično Džeki Čenu na početku karijere, iz faze »Pijanog učitelja« i »Neustrašive hijene«. »Zona Zamfirova« i Čenovi filmovi se razlikuju taman onoliko koliko Ćetkovićeva, jedinstvena gluma, odskače od onoga što se inače viđa na ekranu.
Nikola Đuričko, već rutinirano, unosi raspričani urbani šarm u ruralno glumljen film, i jedini se uz Tihomira Stanića ne drži niškog narečja. Stanić, pak, igra Stevana Sremca, čime posle uloga Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, definitivno postaje univerzalni glumac za uloge pisaca.
Ostatak glumačke ekipe je sastavljen tako da potvrdi tezu o tome da je naša kinematografija jedinstvena jer za najmanju ulogu možete angžovati barda. To, naravno, ne znači da su sve uloge igrali dobitnici »Dobričinog prstena«. Ima i dobitnika »Sterijine nagrade«, ali i dosta debitanata kao i opskurnih, verovatno provincijskih glumaca. Čak ni podela puna velikana ne garantuje kvalitetnu interpretaciju. Štaviše, mnogi glumci su krivi podseća na indijski bioskop nego na ono što se smatra konezervativno dobrim filmom.
Pritom, stalna poređenja sa Bolivudom nisu nipodaštavanje. Ni »Zone« ni Bolivuda. Neki autori, poput Baza Lurmana, ceo život žele da ih neko spontano uporedi sa Bolivudom. Bolivud je izraz autentične bombajske poetike i iskrenosti. Ali za Bolivud je potrebna i naivna vera u moć bioskopa i čisto komercijalni duh. Toga u »Zoni Zamfirovoj« nema. Mi ipak ne živimo u zemlji gde krave imaju prednost u saobraćaju.
Film je daleko od tehničke uglađenosti iako je snimljen na traci. Ipak, u poređenju sa aktuelnom ponudom, »Zona Zamfirova« ima znatno više smisla od doteranijeg »Lavirinta« i mnogo veću doteranost od smislenije »Male noćne muzike«. Pa ipak, »Zona« je jedino delo, u troglavoj invaziji domaćeg filma, za koje se ne može reći da ne valja ukoliko iskreno uživate u reprizi »Pop Ćire i pop Spire«. Upitajte se.
Suštine je u tome da ni »Zona« ni »Pop Ćira« nisu klasici kada se posmatraju današnjom optikom. Uz amandman da Šotra danas raspolaže slabijim i neiskusnijim glumcima nego Soja Jovanović onomad. Ipak, ti filmovi su deo jedne tradicije i iracionalnog poverenja koje producenti i gledaoci osećaju prema razgaženim televizijskim formama. Anketa bi pokazala da bi ljudi radije gledali ovako nešto nego »Fatalnu ženu«, »Matriks« ili »Jedan na jedan«. Zato je ovaj film nemoguće napasti jer je on pre svega odraz lošeg ukusa oblikovanog užasnim serjama snimljenim u propagandne svrhe od strane naših para. I »Zona« zato ispunjava svoj cilj te ima neku vrstu RTS-dostojanstva. Tu istu granicu su naši filmovi često prelazili. Problem je u tome što ta granica nije nešto čime treba da se bavi ozbiljna filmska kritika.
Mnogi smatraju da će »Zona Zamfirova« kao investicija RTS pravu meru dobiti na malom ekranu i da je bioskop samo put do tog formata. Sumnjam. Ovakvo ostvarenje jedino ima smisla u konkurenciji sa »Lavirintom« i »Malom noćnom muzikom«. U poređenju i direktnoj konkurenciji sa američkim programima i srpskim glam-neukusom nema prostora za Šotru i Sremca. Danas ipak svi vrlo rado čitaju titlove.
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment