TT SINDROM
Režija: Dejan Zečević
Uloge: Sonja Damnjanović, Nikola Đuričko, Bane Vidaković, Nebojša Glogovac, Džemail Mahsut, Feđa Stojanović, Dušica Žegarac, Ljubinka Klarić, Radmila Tomović.
Žanr: horor
Proizvodnja: 2000. – 2002., Jugoslavija
Produkcija: ReVision, Tangram
Distribucija: VANS
Kada se posmatra iz vizure ljubitelja kvalitetnog filma, praćenje domaće kinematografije izgleda kao maliciozan ali suštinski ipak uzaludan oblik mazohizma. Ne samo da smo bili uskraćeni za kvalitetne filmove već je filmska istorije kao deo naše civilizacije na neki način stala kada su sva ostvarenja manje ili više počela da se vrte oko istih pripovedačkih obrazaca, dnevnopolitičkih dešavanja i glumačkih persona.
Međutim, sada je napokon izašao »TT Sindrom« - temelj jedne sasvim izdvojene i potpuno nove scene u srpskoj bioskopskoj istoriji. Naime, reč je o beskompromisnom niskobudžetnom hororu koji je konačno izveo godine entuzijazma pred gledaoce, u mrak bioskopske sale. Napokon su se na ozbiljan nači obistinile težnje mnogih ljubitelja žanrovskog filma koji su već decenijama osujećeni time što se čist žanrovski film, a naročito horor i naučna fantastika, ne rade kod nas.
Horor tj. morbidni triler sa fantastičnim elementima nije sasvim stran našoj filmskoj baštini. Najdosledniji autor ove linije je hrvatski pionir Oktavijan Miletić (1902 – 1987) koji je još početkom prošlog veka snimao eksperimentalne filmove sa referencama na tadašnje horor klasike. Nažalost, Miletić nije uspeo da ostavi dubljeg traga u našoj kinematografiji pošto je posle zanemarljivo kratkog angažmana u NDH bio skrajnut i završio je kao striktno tehnički saradnik posle Drugog svetskog rata. U Hrvatskoj su tu tradiciju nastavili reditelji Zoran Tadić i Živorad Tomić u saradnji sa književnikom i scenaristom Pavaom Pavličićem. Oni su pre svega radili krimiće ali su povremeno odlazili u pravcu ezoterije što najbolje potvrđuje nezaboravno remek - delo »Ritam zločina«. 1976. godine Krsto Papić snima prvi otvoreni SFR jugoslovenski horor »Izbavitelj« po prozi sovjetskog pisca A. S. Grina i osvaja nagradu na čuvenom festivalu fantastičnog filma u Trstu. Mnogi pamte i čuvenu »Leptiricu« Đorđa Kadijevića. Vrhunski domet u integraciji horora i intelektualnog značenja ipak postiže Goran Marković u remek – delu »Već viđeno« iz 1987. godine u kome opisuje torturu koju je pretrpela naša građanska klasa posle Drugog svetskog rata. Markovićeva sklonost prema košmarnom bioskopu se može utvrditi i u njegovom ranijem filmu »Variola vera« iz 1982. godine koji se služi i formom »filma katastrofe« i stilskim arsenalom horora kada govori o istinitom slučaju epidemije velikih boginja. Nažalost, nijedan od ovih filmova nije direktno započeo oblikovanje osobene tradicije žanra kod nas tako da većina novih domaćih autora nastavlja tradicije velikih inostranih stvaralaca.
»TT Sindrom« govori o skupini mladih Beograđana koji se suočavaju sa sumanutim koljačem mutnih misticističkih motiva u javnom WC – u gradskog turskog kupatila.
Scenario je napisao sam reditelj Dejan Zečević i omeđio ga je sa nekoliko uslovnosti koje zapravo i čine kontemplativnost horor žanra. Uprkos reminiscencijama koje objašnjavaju genezu nekontrolisanog zla što se zbiva junacima, »TT Sindrom« zapravo funkcioniše u okvirima jedne situacije i jedne lokacije čime jasno objavljuje da se nadovezuje na venu filmova inspirisanih »Teksaškim masakrom motornom testerom«, remek – delom Toub Hupera. Postavka likova je konkretno opredeljena za etičku, a povremeno i moralizatorsku liniju horor žanra – dakle, stradaju oni koji greše, npr. oni što zadovoljavaju svoje sodomističke nagone ili uzimaju drogu. Zaplet je dat u namerno proizvoljnom maniru italijanskog genija Darija Arđenta, autora koji je artikulisao prvobitne filmske eksperimente Maria Bave i uveo veću upotrebu subjektivnih planova u horor čime je direktno zadužio Brajana De Palmu i Džona Karpentera koji su izgradili čitave karijere kombinujući Arđentova rešenja sa vlastitim autorskim obeležjima. Ovako složen sistem estetskih veza se može uporediti sa slučajem pesnika koji se opredeli za stih sa određenim brojem slogova i time stiče podjednak broj poštovalaca i protivnika.
Takva vrsta scenarija ima svoja specifična pravila i može biti tumačena samo od strane kritičara koji imaju dovoljno znanja o duhu žanra. Iz ugla potpunog razumevanja filmofilske materije i specifičnosti teksta, možemo detektovati nekoliko nespornih scenarističkih problema. Naime, likovi su prlično banalno postavljeni. Njihove osobine i motivacije su suviše razvodnjene u pokušaju da se približe modelu prepoznatljivog građanina. Naravno čak i takvi likovi stoje kao svetao primer okruženi karakterima iz drugih domaćih filmova. Ipak, drugi domaći filmovi nisu nikakvo merilo.
Humor je značajan element horora i u »TT Sindromu« je isporučen linijom manjeg otpora. Naime, najefektniji humor u hororima proističe iz grotesknosti strave koja u jednom momentu prestaje da bude jeziva i postaje smešna. U ovom filmu, humor uglavnom potiče izvan radnje, iz dodatih verbalnih viceva i dramski irelevantnih detalja. Sposobnost žrtava da izgovaraju duhovite replike dok ih ubica tamani je značajan problem i razgrađuje uverljivost priče. Problem ubacivanja humora u horor filmove je glavni izvor krize žanra u svetskim okvirima tako da ovaj propust ne čudi.
Poneki elementi zapleta, koje ne bih otkrivao zbog uživanja u filmu, su takođe mogli biti uglačani a mnogi delovi lokacije nisu dramaturški razigrani. Pa ipak, »TT Sindrom« se scenaristički, uglavnom, drži i njegovi drmaturški problemi ne osporavaju delo već samo pokazuju da se na određenim deonicama još moglo raditi.
Glumačka ekipa filma je veliki problem. Naime, Zečević je napravio ogromnu grešku angažovanja prepoznatljivih glumaca za glavne uloge čime je postigao dva autogola. Prvi je vrlo bolan jer su Đuričko i Glogovac samo ponovili svoje slavne rutine iz neslavnog opusa pokazujući da su posle par, slabih do izuzetno loših, filmova dali sebi za pravo da uđu u manir. Drugi autogol je proistekao iz toga što poznati glumci sugerišu publici da su njihovi likovi važniji od ostalih i takva podela ubija napetost. Postoje i dalje horori sa zvezdama ali u najuspešnijima zvezde obično nastradaju neočekivano rano. Primeri su »Vrisak« i »Duboko plavo more«. Bane Vidaković i Boris Komnenić su iskusno izgradili svoje zahtevne role. Najveća glumačka poslastica su ipak omaži velikim klasicima. Džemail Mahsut, čuveni Redžepi iz »Variole vere« igra beskućnika Merlina i dokazuje se kao nezaobilazna ikona balkanskog filma. Vrhunac lucidnosti je ipak uloga Dušice Žegarac, glumice koja je igrala u filmu »Aenigma« Lučija Fulčija, jednog od najbizarnijih i najbestidnijih autora u istoriji horor i ekploatacijskog filma. Zanimljivo je da je u »Aenigmi« igrao i Dragan Bjelogrlić i da njegovom liku prozor odrubi glavu! Genijalan izbor.
Muzika Andreja Aćina znatno doprinosi ugođaju i ovaj mladi kompozitor se izdvaja kao jedan od najkvalitetnijih domaćih autora filmske muzike. Arhivska muzika je takođe vispreno upotrebljena u funkciji stvaranja atmosfere. Uz muziku se na svetski nivo kvalifikuje i šminka koja sasvim korespondiora sa dometima drugih kinematografija u ovakvom budžetskom okviru.
Zečevićeva režija je opredeljena za sadržinski pristup scenama strave. Naime, autor se ne trudi da stvori napetost kroz upotrebu montaže već se uglavnom oslanja na strah proistekao iz jezivih prizora. Ovakav pristup se ispostavio kao prilično rizičan pošto montažni tretman napetosti, u principu, pojačava efekat surovih prizora.
Kretnje kamere pokazuju blagodeti nove digitalne tehnologije ali ih Zečević koristi više u pravcu realizma nego stilizacije što iznenađuje pošto se radi o autoru sklonom maštovitom oblikovanju filmske stvarnosti. Vreme će pokazati da li je ovakva upotreba nove tehnologije primer suvišne slobode ili ostvarenje duboko isplanirane strategije.
Ako se izuzmu povremeni poremećaji u praćenju prostornih odnosa, Zečevićev film stoji kao zrelo realizovano delo koje može stati uz rame sa sličnim inostranim ostvarenjima.
»TT Sindrom« je film – međaš koji se apsolutno mora podržati jer ispisuje nove stranice u istoriji naše kulture. Pored svog civilizacijskog značaja, ovaj film stoji i kao trijumf autorove dvogodišnje borbe da mu trud ugleda tamu bioskopske dvorane.
»TT Sindrom« se mora doživeti kao izvanredna odskočna daska potencijalno velikog autora i jedne nepravedno marginalizovane scene u krvavi tok bioskopskih košmara koji ispunjavaju živote najvernijih ljubitelja istinskog filmskog straha. Bravo!
Dimitrije Vojnov
Režija: Dejan Zečević
Uloge: Sonja Damnjanović, Nikola Đuričko, Bane Vidaković, Nebojša Glogovac, Džemail Mahsut, Feđa Stojanović, Dušica Žegarac, Ljubinka Klarić, Radmila Tomović.
Žanr: horor
Proizvodnja: 2000. – 2002., Jugoslavija
Produkcija: ReVision, Tangram
Distribucija: VANS
Kada se posmatra iz vizure ljubitelja kvalitetnog filma, praćenje domaće kinematografije izgleda kao maliciozan ali suštinski ipak uzaludan oblik mazohizma. Ne samo da smo bili uskraćeni za kvalitetne filmove već je filmska istorije kao deo naše civilizacije na neki način stala kada su sva ostvarenja manje ili više počela da se vrte oko istih pripovedačkih obrazaca, dnevnopolitičkih dešavanja i glumačkih persona.
Međutim, sada je napokon izašao »TT Sindrom« - temelj jedne sasvim izdvojene i potpuno nove scene u srpskoj bioskopskoj istoriji. Naime, reč je o beskompromisnom niskobudžetnom hororu koji je konačno izveo godine entuzijazma pred gledaoce, u mrak bioskopske sale. Napokon su se na ozbiljan nači obistinile težnje mnogih ljubitelja žanrovskog filma koji su već decenijama osujećeni time što se čist žanrovski film, a naročito horor i naučna fantastika, ne rade kod nas.
Horor tj. morbidni triler sa fantastičnim elementima nije sasvim stran našoj filmskoj baštini. Najdosledniji autor ove linije je hrvatski pionir Oktavijan Miletić (1902 – 1987) koji je još početkom prošlog veka snimao eksperimentalne filmove sa referencama na tadašnje horor klasike. Nažalost, Miletić nije uspeo da ostavi dubljeg traga u našoj kinematografiji pošto je posle zanemarljivo kratkog angažmana u NDH bio skrajnut i završio je kao striktno tehnički saradnik posle Drugog svetskog rata. U Hrvatskoj su tu tradiciju nastavili reditelji Zoran Tadić i Živorad Tomić u saradnji sa književnikom i scenaristom Pavaom Pavličićem. Oni su pre svega radili krimiće ali su povremeno odlazili u pravcu ezoterije što najbolje potvrđuje nezaboravno remek - delo »Ritam zločina«. 1976. godine Krsto Papić snima prvi otvoreni SFR jugoslovenski horor »Izbavitelj« po prozi sovjetskog pisca A. S. Grina i osvaja nagradu na čuvenom festivalu fantastičnog filma u Trstu. Mnogi pamte i čuvenu »Leptiricu« Đorđa Kadijevića. Vrhunski domet u integraciji horora i intelektualnog značenja ipak postiže Goran Marković u remek – delu »Već viđeno« iz 1987. godine u kome opisuje torturu koju je pretrpela naša građanska klasa posle Drugog svetskog rata. Markovićeva sklonost prema košmarnom bioskopu se može utvrditi i u njegovom ranijem filmu »Variola vera« iz 1982. godine koji se služi i formom »filma katastrofe« i stilskim arsenalom horora kada govori o istinitom slučaju epidemije velikih boginja. Nažalost, nijedan od ovih filmova nije direktno započeo oblikovanje osobene tradicije žanra kod nas tako da većina novih domaćih autora nastavlja tradicije velikih inostranih stvaralaca.
»TT Sindrom« govori o skupini mladih Beograđana koji se suočavaju sa sumanutim koljačem mutnih misticističkih motiva u javnom WC – u gradskog turskog kupatila.
Scenario je napisao sam reditelj Dejan Zečević i omeđio ga je sa nekoliko uslovnosti koje zapravo i čine kontemplativnost horor žanra. Uprkos reminiscencijama koje objašnjavaju genezu nekontrolisanog zla što se zbiva junacima, »TT Sindrom« zapravo funkcioniše u okvirima jedne situacije i jedne lokacije čime jasno objavljuje da se nadovezuje na venu filmova inspirisanih »Teksaškim masakrom motornom testerom«, remek – delom Toub Hupera. Postavka likova je konkretno opredeljena za etičku, a povremeno i moralizatorsku liniju horor žanra – dakle, stradaju oni koji greše, npr. oni što zadovoljavaju svoje sodomističke nagone ili uzimaju drogu. Zaplet je dat u namerno proizvoljnom maniru italijanskog genija Darija Arđenta, autora koji je artikulisao prvobitne filmske eksperimente Maria Bave i uveo veću upotrebu subjektivnih planova u horor čime je direktno zadužio Brajana De Palmu i Džona Karpentera koji su izgradili čitave karijere kombinujući Arđentova rešenja sa vlastitim autorskim obeležjima. Ovako složen sistem estetskih veza se može uporediti sa slučajem pesnika koji se opredeli za stih sa određenim brojem slogova i time stiče podjednak broj poštovalaca i protivnika.
Takva vrsta scenarija ima svoja specifična pravila i može biti tumačena samo od strane kritičara koji imaju dovoljno znanja o duhu žanra. Iz ugla potpunog razumevanja filmofilske materije i specifičnosti teksta, možemo detektovati nekoliko nespornih scenarističkih problema. Naime, likovi su prlično banalno postavljeni. Njihove osobine i motivacije su suviše razvodnjene u pokušaju da se približe modelu prepoznatljivog građanina. Naravno čak i takvi likovi stoje kao svetao primer okruženi karakterima iz drugih domaćih filmova. Ipak, drugi domaći filmovi nisu nikakvo merilo.
Humor je značajan element horora i u »TT Sindromu« je isporučen linijom manjeg otpora. Naime, najefektniji humor u hororima proističe iz grotesknosti strave koja u jednom momentu prestaje da bude jeziva i postaje smešna. U ovom filmu, humor uglavnom potiče izvan radnje, iz dodatih verbalnih viceva i dramski irelevantnih detalja. Sposobnost žrtava da izgovaraju duhovite replike dok ih ubica tamani je značajan problem i razgrađuje uverljivost priče. Problem ubacivanja humora u horor filmove je glavni izvor krize žanra u svetskim okvirima tako da ovaj propust ne čudi.
Poneki elementi zapleta, koje ne bih otkrivao zbog uživanja u filmu, su takođe mogli biti uglačani a mnogi delovi lokacije nisu dramaturški razigrani. Pa ipak, »TT Sindrom« se scenaristički, uglavnom, drži i njegovi drmaturški problemi ne osporavaju delo već samo pokazuju da se na određenim deonicama još moglo raditi.
Glumačka ekipa filma je veliki problem. Naime, Zečević je napravio ogromnu grešku angažovanja prepoznatljivih glumaca za glavne uloge čime je postigao dva autogola. Prvi je vrlo bolan jer su Đuričko i Glogovac samo ponovili svoje slavne rutine iz neslavnog opusa pokazujući da su posle par, slabih do izuzetno loših, filmova dali sebi za pravo da uđu u manir. Drugi autogol je proistekao iz toga što poznati glumci sugerišu publici da su njihovi likovi važniji od ostalih i takva podela ubija napetost. Postoje i dalje horori sa zvezdama ali u najuspešnijima zvezde obično nastradaju neočekivano rano. Primeri su »Vrisak« i »Duboko plavo more«. Bane Vidaković i Boris Komnenić su iskusno izgradili svoje zahtevne role. Najveća glumačka poslastica su ipak omaži velikim klasicima. Džemail Mahsut, čuveni Redžepi iz »Variole vere« igra beskućnika Merlina i dokazuje se kao nezaobilazna ikona balkanskog filma. Vrhunac lucidnosti je ipak uloga Dušice Žegarac, glumice koja je igrala u filmu »Aenigma« Lučija Fulčija, jednog od najbizarnijih i najbestidnijih autora u istoriji horor i ekploatacijskog filma. Zanimljivo je da je u »Aenigmi« igrao i Dragan Bjelogrlić i da njegovom liku prozor odrubi glavu! Genijalan izbor.
Muzika Andreja Aćina znatno doprinosi ugođaju i ovaj mladi kompozitor se izdvaja kao jedan od najkvalitetnijih domaćih autora filmske muzike. Arhivska muzika je takođe vispreno upotrebljena u funkciji stvaranja atmosfere. Uz muziku se na svetski nivo kvalifikuje i šminka koja sasvim korespondiora sa dometima drugih kinematografija u ovakvom budžetskom okviru.
Zečevićeva režija je opredeljena za sadržinski pristup scenama strave. Naime, autor se ne trudi da stvori napetost kroz upotrebu montaže već se uglavnom oslanja na strah proistekao iz jezivih prizora. Ovakav pristup se ispostavio kao prilično rizičan pošto montažni tretman napetosti, u principu, pojačava efekat surovih prizora.
Kretnje kamere pokazuju blagodeti nove digitalne tehnologije ali ih Zečević koristi više u pravcu realizma nego stilizacije što iznenađuje pošto se radi o autoru sklonom maštovitom oblikovanju filmske stvarnosti. Vreme će pokazati da li je ovakva upotreba nove tehnologije primer suvišne slobode ili ostvarenje duboko isplanirane strategije.
Ako se izuzmu povremeni poremećaji u praćenju prostornih odnosa, Zečevićev film stoji kao zrelo realizovano delo koje može stati uz rame sa sličnim inostranim ostvarenjima.
»TT Sindrom« je film – međaš koji se apsolutno mora podržati jer ispisuje nove stranice u istoriji naše kulture. Pored svog civilizacijskog značaja, ovaj film stoji i kao trijumf autorove dvogodišnje borbe da mu trud ugleda tamu bioskopske dvorane.
»TT Sindrom« se mora doživeti kao izvanredna odskočna daska potencijalno velikog autora i jedne nepravedno marginalizovane scene u krvavi tok bioskopskih košmara koji ispunjavaju živote najvernijih ljubitelja istinskog filmskog straha. Bravo!
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment