PLJAČKA TREĆEG RAJHA
Već je izlišno nabrajati sve nedostatke koje može imati srpski film. Kao što odavno nisam video holivudski film koji je baš slabo realizovan, tako nema ni besprekorno realizovanog srpskog filma. Uostalom, najbolji filmovi u proteklih pet godina su bili »Zemlja istine, ljubavi i slobode« i »1 na 1«, koji nisu ni pokušavali da budu tehnički usavršeni, premda je prvi uspeo da savršeno osmisli i iskoristi svoj tehnički minimalizam.
Već sam umoran od nabrajanja koliko je neki film loše napisan, režiran i odglumljen. Preostaje mi da cenim film na bazi koncepta. Jasno je da se, za sada, mora sasvim odbaciti aspekt realizacije, bar dok se srpska publika malo ne opismeni. »Zona Zamfirova« je pokazala da srpska publika još uvek komunicira na jednom zaostalom filmskom jeziku. Štaviše, da joj je nemušti jezik televizijskih serija i bliži od naprednih filmskih tendencija. »Pljačka« je pravljena na tom jeziku, a kako je ovaj film najpre pravljen za milione gledalaca, bilo bi licemerno da autorima zameramo krivicu publike.
Na nivou koncepta, »Pljačka Trećeg Rajha« predstavlja pravo osveženje u našoj kinematografiji. I svakako je reč o najboljem srpskom filmu koji smo mogli videti u proteklih godinu dana.
Glavni junaci su Glavonja i Kalauz, iskusni pljačkaši evropskog kalibra koji pred okupaciju dolaze da se u Beogradu sklone od Hitlerovih pohoda. Okupaciju dočekuju u zatvoru i kada se oslobode shvataju da je Evropa opljačkana i da su sva bogatstva odneta u Berlin. Odlučuju se na samoubilački potez i odlaze da opljačkaju berlinsku banku.
»Pljačka Trećeg Rajha« je produkcioni naslednik »Zone Zamfirove«, televizijskog pobačaja koji se oteo kontroli i privukao preko milion gledalaca. Za razliku od »Zone«, »Pljačka« pruža veći deo onoga što reklame podvlače kao adut. Dok je »Zona« bila prevara, »Pljačka« je nešto pošteniji korak unazad u pravcu »Balkan Ekspresa«, sa kojim se i najbolje može porediti.
Prednost »Balkan ekspresa« leži u rafiniranijem autorskom rukopisu Branka Baletića, međutim čini se da je »Pljačka« u boljoj ravnoteži sa svojim zabavljačkim duhom, koji se u »Balkan ekspresu« izgubio unošenjem gorkih elemenata. U »Pljački« gorčine nema, Šotra samouvereno gazi stazama bioskopske zabave. Najzad imamo srpski film u kome praktično nema ljudi koje je sudbina kaznila. Šotrini junaci imaju pravo na izbor, i biraju da čine stvari koje će zabaviti gledaoce. Naravno, ta zabava nije ugledna i nedostaje joj otmenost ali varijanta u kojoj 2004. godine gledamo srpski film o pljačkašima koji 1941. obijaju banku u Berlinu je prosto neodoljiva.
Pritom, »Pljačka« je filmofilski samosvestan film. Najpre, Šotra se svesno poigrava mitemama »Zone Zamfirove«, naročito kroz role Vojina Ćetkovića i Katarine Radivojević, koji u ovom filmu dobijaju adekvatne zadatke, i polažu popravni. Zatim se nadovezuje i na »Poslednji krug u Monci« jer u lopovskom kontekstu Dragan Nikolić i Nikola Đuričko ponavljaju odnos gurua i sledbenika. Da filmski tekst nije kontaminiran obiljem južnjačke trubačke utehe, film bi postigao pun efekat prohujalih čuburskih legendi, od kojih je i nastao.
A kad smo već kod legendi, tu dolazimo i do pitanja scenarija. Tekst je potpisao pokojni Ljuba Moljac. Vitalitet ovog scenarija u odnosu na savremene pokazuje da živi scenaristi treba da zavide mrtvima. Ovaj tekst je svakako pregazilo vreme, a ni kad je napisan nije bio baš vrhunac dramaturgije. Ipak, kada se uporedi sa onim što smo videli proteklih godina, takva konvencionalnost i prevaziđenost deluju poželjno.
»Pljačka Trećeg Rajha« nije kvalitetan film. Ipak je dragocen jer aktuelizuje neke već zaboravljene sižee i bioskopske matrice. Podseća nas na vreme kada je domaći film bio punopravna zabava. Ukoliko se ovakva tendencija nastavi, pitanje je vremena, kada će nastati i kvalitetan film ove vrste.
Filmovi poput »Pljačke Trećeg Rajha« treba da postoje, pitanje je samo da li treba da budu baš ovakvi ili bolji. Međutim, kakvi god da budu, moraju da budu iskreni što »Pljačka Trećeg Rajha« jeste. Neki, naizgled svežiji i talentovaniji autori su nedavno pokušavali da naprave slične komercijalne pokušaje. Nisu uspeli zato što su podcenili publiku i bili cinični prema ideji bioskopske zabave. »Pljačka« je u datim uslovima ogledalo moći autora, iskreno pokazivanje koliko znaju i umeju. Publika možda ne ume da prepozna kvalitet ali uvek oseti neiskrenost. Nje u »Pljački« nema. Pitanje je samo da li će srpski film opstati do dana kada se u nekom zabavnom filmu sretnu iskrenost i kvalitet.
Dimitrije Vojnov
Već je izlišno nabrajati sve nedostatke koje može imati srpski film. Kao što odavno nisam video holivudski film koji je baš slabo realizovan, tako nema ni besprekorno realizovanog srpskog filma. Uostalom, najbolji filmovi u proteklih pet godina su bili »Zemlja istine, ljubavi i slobode« i »1 na 1«, koji nisu ni pokušavali da budu tehnički usavršeni, premda je prvi uspeo da savršeno osmisli i iskoristi svoj tehnički minimalizam.
Već sam umoran od nabrajanja koliko je neki film loše napisan, režiran i odglumljen. Preostaje mi da cenim film na bazi koncepta. Jasno je da se, za sada, mora sasvim odbaciti aspekt realizacije, bar dok se srpska publika malo ne opismeni. »Zona Zamfirova« je pokazala da srpska publika još uvek komunicira na jednom zaostalom filmskom jeziku. Štaviše, da joj je nemušti jezik televizijskih serija i bliži od naprednih filmskih tendencija. »Pljačka« je pravljena na tom jeziku, a kako je ovaj film najpre pravljen za milione gledalaca, bilo bi licemerno da autorima zameramo krivicu publike.
Na nivou koncepta, »Pljačka Trećeg Rajha« predstavlja pravo osveženje u našoj kinematografiji. I svakako je reč o najboljem srpskom filmu koji smo mogli videti u proteklih godinu dana.
Glavni junaci su Glavonja i Kalauz, iskusni pljačkaši evropskog kalibra koji pred okupaciju dolaze da se u Beogradu sklone od Hitlerovih pohoda. Okupaciju dočekuju u zatvoru i kada se oslobode shvataju da je Evropa opljačkana i da su sva bogatstva odneta u Berlin. Odlučuju se na samoubilački potez i odlaze da opljačkaju berlinsku banku.
»Pljačka Trećeg Rajha« je produkcioni naslednik »Zone Zamfirove«, televizijskog pobačaja koji se oteo kontroli i privukao preko milion gledalaca. Za razliku od »Zone«, »Pljačka« pruža veći deo onoga što reklame podvlače kao adut. Dok je »Zona« bila prevara, »Pljačka« je nešto pošteniji korak unazad u pravcu »Balkan Ekspresa«, sa kojim se i najbolje može porediti.
Prednost »Balkan ekspresa« leži u rafiniranijem autorskom rukopisu Branka Baletića, međutim čini se da je »Pljačka« u boljoj ravnoteži sa svojim zabavljačkim duhom, koji se u »Balkan ekspresu« izgubio unošenjem gorkih elemenata. U »Pljački« gorčine nema, Šotra samouvereno gazi stazama bioskopske zabave. Najzad imamo srpski film u kome praktično nema ljudi koje je sudbina kaznila. Šotrini junaci imaju pravo na izbor, i biraju da čine stvari koje će zabaviti gledaoce. Naravno, ta zabava nije ugledna i nedostaje joj otmenost ali varijanta u kojoj 2004. godine gledamo srpski film o pljačkašima koji 1941. obijaju banku u Berlinu je prosto neodoljiva.
Pritom, »Pljačka« je filmofilski samosvestan film. Najpre, Šotra se svesno poigrava mitemama »Zone Zamfirove«, naročito kroz role Vojina Ćetkovića i Katarine Radivojević, koji u ovom filmu dobijaju adekvatne zadatke, i polažu popravni. Zatim se nadovezuje i na »Poslednji krug u Monci« jer u lopovskom kontekstu Dragan Nikolić i Nikola Đuričko ponavljaju odnos gurua i sledbenika. Da filmski tekst nije kontaminiran obiljem južnjačke trubačke utehe, film bi postigao pun efekat prohujalih čuburskih legendi, od kojih je i nastao.
A kad smo već kod legendi, tu dolazimo i do pitanja scenarija. Tekst je potpisao pokojni Ljuba Moljac. Vitalitet ovog scenarija u odnosu na savremene pokazuje da živi scenaristi treba da zavide mrtvima. Ovaj tekst je svakako pregazilo vreme, a ni kad je napisan nije bio baš vrhunac dramaturgije. Ipak, kada se uporedi sa onim što smo videli proteklih godina, takva konvencionalnost i prevaziđenost deluju poželjno.
»Pljačka Trećeg Rajha« nije kvalitetan film. Ipak je dragocen jer aktuelizuje neke već zaboravljene sižee i bioskopske matrice. Podseća nas na vreme kada je domaći film bio punopravna zabava. Ukoliko se ovakva tendencija nastavi, pitanje je vremena, kada će nastati i kvalitetan film ove vrste.
Filmovi poput »Pljačke Trećeg Rajha« treba da postoje, pitanje je samo da li treba da budu baš ovakvi ili bolji. Međutim, kakvi god da budu, moraju da budu iskreni što »Pljačka Trećeg Rajha« jeste. Neki, naizgled svežiji i talentovaniji autori su nedavno pokušavali da naprave slične komercijalne pokušaje. Nisu uspeli zato što su podcenili publiku i bili cinični prema ideji bioskopske zabave. »Pljačka« je u datim uslovima ogledalo moći autora, iskreno pokazivanje koliko znaju i umeju. Publika možda ne ume da prepozna kvalitet ali uvek oseti neiskrenost. Nje u »Pljački« nema. Pitanje je samo da li će srpski film opstati do dana kada se u nekom zabavnom filmu sretnu iskrenost i kvalitet.
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment