APSOLUTNIH STO
Režija: Srdan Golubović Uloge: Vuk Kostić, Srđan Todorović, Paulina Manov, Saša Ali, Bogdan Diklić, Milorad Mandić, Dragan Petrović, Slavko Labović, Boris Isaković, Andrej Srećković, Vladan Dujović.
Jugoslovenski filmski svetovi su do skora bili naseljeni trudbenicima sklonim alkoholu koji većinu kontemplativnih momenata doživljavaju računajući koliko su skupili bodova za stan. Savremeni srpski filmski svetovi vrve od samoupravljačkih potomaka koji po ceo dan raspredaju o životu, konzumiraju lake droge i trpe osvetu ljudi koje su maltretirali u doba stare Jugoslavije.
"Apsolutnih sto" je smešten u tu Novu Filmsku Srbiju i govori o mladom strelcu Saši (Vuk Kostić) koji više ne može da podnese nepravde koje neki "kriminogeni" tipovi čine prema društvu i njegovom bratu Igoru, što je za staru Jugoslaviju osvojio medalju a za novu ubijao po ratištima i odao se narkomaniji. Zato Saša počinje da ubija Igorove dušmane i zapostavlja treninge...
Priču za film je smislio Đorđe Milosavljević a scenario su napisali Biljana Maksić i Srdan Golubović. Glavni adut scenarija je pre svega konzervativna naracija oslonjena na klišee koji u ovom slučaju unose pripovedačku pismenost u besmisleno ironizovanu srpsku kinematografiju.
Što se tiče filmske supstance, "Apsolutnih sto" stoji daleko slabije pošto bi ovakav scenaristički pristup jedino mogao funkcionisati u visoko - stilizovanoj žanrovskoj celini gde tzv. priča spaja ekspresivne žanrovske scene nasilja i seksa. Iskazana površnost nema isti efekat u realističkom ključu, na kome autor insistira, pošto zaplet vrlo često krši zakon verovatnosti a priča ne nudi ozbiljan uvid u probleme likova. Špekulativni komentari filmskog zapleta su najniži nivo analitičkog pisanja. Ipak, postavlja se pitanje zašto Saša, recimo, nije odlučno pokušao da izleči brata pre nego što je krenuo sa odstrelom lokalnih baraba? Zatim se u domenu karakterizacije postavlja pitanje zašto je ključni lik Saše dat skroz realistički iako se zna da su vrhunski sportisti zapravo filmski nezanimljive ličnosti pošto žive "na kašičicu" i misle samo na rezultat. Zašto njegov lik, recimo, nije oplemenjen nekim posebnim etosom koji izdiže streljački sport iznad beskrajno dosadnog zurenja kroz okular komplikovane vazdušne puške iz koje je naizgled nemoguće promašiti? Iznad svega ovoga se ističe problem nedostatka napetosti, snažne konfrontacije i gradacije. Naprosto, Golubovićevi likovi se druže, drogiraju i ubijaju a situacija ostaje mirna i bez većih potresa.
Uprkos stručnom pripovedanju, scenaristi nažalost posežu i za nekim rešenjima koje neprijatno podsećaju gledalište da ni Golubović nije izbegao sve klopke srpske filmske dramaturgije na prelazu milenijuma. Pre svega javlja se karakterni tip Propalog Novobeogradskog Sportiste (začet u "Nebeskoj udici") koji slično Stankovićevom Mitketu žali za propuštenim šansama iako je u najboljim godinama. Zatim sledi karakterni tip Gojka Sise (začet u "Munjama"), lik postavljen kao zlotvor iako uopšte nije zao već se samo sveti zato što su ga , navodni, junaci maltretirali u prošlosti.
Scenaristi zaslužuju priznanje za umerene dijaloge. Time je napokon ukroćeno iživljavanje domaćih glumaca koji su ugušili filmove svojim vicevima. Baš zato "Apsolutnih sto" donosi dve ingeniozne role. Srđan Todorović, u nezahvalnoj ulozi Igora, po ko zna koji put, potvrđuje da je jedan od naših najvećih aktivnih glumaca. Slavko Labović, kod nas poznat po kultnim danskim filmovima "Diler" i "U Kini jedu pse", je ostvario snažnu žanrovsku rolu uterivača dugova. Labović je energična filmska persona i jedini glumac koji govori srpski i poseduje holivudsku silinu. Svi ostali glumci su zasenjeni njihovim dostignućem. O njima dvojici bi se moglo još govoriti da u filmu nema Vladana Dujovića koji je ostvario još jedan neopisivo loš nastup.
Glavni reklamni adut filma je Golubovićeva mondenska režija. Na osnovu priče bi se moglo zaključiti da je autor želeo da se nadoveže na tradiciju urbanih osvetničkih drama koja počinje sa "Taksisitom" Martina Skorsezea a zaokružuje se sa filmovima "Napast za društvo" i "Mrtvi predsednici" Braće Hjuz odnosno filmovima "Mržnja" i "Ubice" Matje Kasovica, njihovog ljutog plagijatora. Svi pomenuti filmovi su imali vizuelni žar proistekao iz zahteva priče. Golubović je vizuelnost svoga filma postavio ambiciozno ali i potpuno pogrešno u odnosu na materijal. Njegove scene su opterećene rezovima, zumovima i neopravdanom upotrebom sugestivnih kadrova čiji je smisao u retkom korišćenju i isticanju određene emocije. Agresivna montaža ruši filmsku iluziju i podseća nas da autor dolazi iz sveta video spotova. Ipak, najsnažniji uticaj video klipova se oseća u fotografiji Aleksandra Ilića koja pati od spotovske potrebe da sve pred kamerom izgleda lepo. "Apsolutnih sto" je prica o osveti i kobi novobeogradskih blokova pa u njoj protagonisti i ambijent ne smeju izgledati našminkano. Muzika Andreja Aćina je adekvatno dopunila sliku i donekle popravila utisak neprilagođenog rediteljskog pristupa.
"Apsolutnih sto" je dobro upakovan proizvod koji će uprkos svim svojim nedostacima verovatno zadovoljiti publiku željnu urednog domaćeg filma. Takav - kakav je, "Apsolutnih sto" je ipak precizniji od "Nataše" i pošteniji od "Munja". Dokazani spotovski sprinter Golubović je stoga uprkos greškama završio svoj prvi dugometražni maraton bolje nego mnogi iskusniji domaći dugoprugaši. "Apsolutnih sto" je dosta solidan jugoslovenski rezultat ali je nažalost još uvek aljkav za strane norme.
Dimitrije Vojnov
Režija: Srdan Golubović Uloge: Vuk Kostić, Srđan Todorović, Paulina Manov, Saša Ali, Bogdan Diklić, Milorad Mandić, Dragan Petrović, Slavko Labović, Boris Isaković, Andrej Srećković, Vladan Dujović.
Jugoslovenski filmski svetovi su do skora bili naseljeni trudbenicima sklonim alkoholu koji većinu kontemplativnih momenata doživljavaju računajući koliko su skupili bodova za stan. Savremeni srpski filmski svetovi vrve od samoupravljačkih potomaka koji po ceo dan raspredaju o životu, konzumiraju lake droge i trpe osvetu ljudi koje su maltretirali u doba stare Jugoslavije.
"Apsolutnih sto" je smešten u tu Novu Filmsku Srbiju i govori o mladom strelcu Saši (Vuk Kostić) koji više ne može da podnese nepravde koje neki "kriminogeni" tipovi čine prema društvu i njegovom bratu Igoru, što je za staru Jugoslaviju osvojio medalju a za novu ubijao po ratištima i odao se narkomaniji. Zato Saša počinje da ubija Igorove dušmane i zapostavlja treninge...
Priču za film je smislio Đorđe Milosavljević a scenario su napisali Biljana Maksić i Srdan Golubović. Glavni adut scenarija je pre svega konzervativna naracija oslonjena na klišee koji u ovom slučaju unose pripovedačku pismenost u besmisleno ironizovanu srpsku kinematografiju.
Što se tiče filmske supstance, "Apsolutnih sto" stoji daleko slabije pošto bi ovakav scenaristički pristup jedino mogao funkcionisati u visoko - stilizovanoj žanrovskoj celini gde tzv. priča spaja ekspresivne žanrovske scene nasilja i seksa. Iskazana površnost nema isti efekat u realističkom ključu, na kome autor insistira, pošto zaplet vrlo često krši zakon verovatnosti a priča ne nudi ozbiljan uvid u probleme likova. Špekulativni komentari filmskog zapleta su najniži nivo analitičkog pisanja. Ipak, postavlja se pitanje zašto Saša, recimo, nije odlučno pokušao da izleči brata pre nego što je krenuo sa odstrelom lokalnih baraba? Zatim se u domenu karakterizacije postavlja pitanje zašto je ključni lik Saše dat skroz realistički iako se zna da su vrhunski sportisti zapravo filmski nezanimljive ličnosti pošto žive "na kašičicu" i misle samo na rezultat. Zašto njegov lik, recimo, nije oplemenjen nekim posebnim etosom koji izdiže streljački sport iznad beskrajno dosadnog zurenja kroz okular komplikovane vazdušne puške iz koje je naizgled nemoguće promašiti? Iznad svega ovoga se ističe problem nedostatka napetosti, snažne konfrontacije i gradacije. Naprosto, Golubovićevi likovi se druže, drogiraju i ubijaju a situacija ostaje mirna i bez većih potresa.
Uprkos stručnom pripovedanju, scenaristi nažalost posežu i za nekim rešenjima koje neprijatno podsećaju gledalište da ni Golubović nije izbegao sve klopke srpske filmske dramaturgije na prelazu milenijuma. Pre svega javlja se karakterni tip Propalog Novobeogradskog Sportiste (začet u "Nebeskoj udici") koji slično Stankovićevom Mitketu žali za propuštenim šansama iako je u najboljim godinama. Zatim sledi karakterni tip Gojka Sise (začet u "Munjama"), lik postavljen kao zlotvor iako uopšte nije zao već se samo sveti zato što su ga , navodni, junaci maltretirali u prošlosti.
Scenaristi zaslužuju priznanje za umerene dijaloge. Time je napokon ukroćeno iživljavanje domaćih glumaca koji su ugušili filmove svojim vicevima. Baš zato "Apsolutnih sto" donosi dve ingeniozne role. Srđan Todorović, u nezahvalnoj ulozi Igora, po ko zna koji put, potvrđuje da je jedan od naših najvećih aktivnih glumaca. Slavko Labović, kod nas poznat po kultnim danskim filmovima "Diler" i "U Kini jedu pse", je ostvario snažnu žanrovsku rolu uterivača dugova. Labović je energična filmska persona i jedini glumac koji govori srpski i poseduje holivudsku silinu. Svi ostali glumci su zasenjeni njihovim dostignućem. O njima dvojici bi se moglo još govoriti da u filmu nema Vladana Dujovića koji je ostvario još jedan neopisivo loš nastup.
Glavni reklamni adut filma je Golubovićeva mondenska režija. Na osnovu priče bi se moglo zaključiti da je autor želeo da se nadoveže na tradiciju urbanih osvetničkih drama koja počinje sa "Taksisitom" Martina Skorsezea a zaokružuje se sa filmovima "Napast za društvo" i "Mrtvi predsednici" Braće Hjuz odnosno filmovima "Mržnja" i "Ubice" Matje Kasovica, njihovog ljutog plagijatora. Svi pomenuti filmovi su imali vizuelni žar proistekao iz zahteva priče. Golubović je vizuelnost svoga filma postavio ambiciozno ali i potpuno pogrešno u odnosu na materijal. Njegove scene su opterećene rezovima, zumovima i neopravdanom upotrebom sugestivnih kadrova čiji je smisao u retkom korišćenju i isticanju određene emocije. Agresivna montaža ruši filmsku iluziju i podseća nas da autor dolazi iz sveta video spotova. Ipak, najsnažniji uticaj video klipova se oseća u fotografiji Aleksandra Ilića koja pati od spotovske potrebe da sve pred kamerom izgleda lepo. "Apsolutnih sto" je prica o osveti i kobi novobeogradskih blokova pa u njoj protagonisti i ambijent ne smeju izgledati našminkano. Muzika Andreja Aćina je adekvatno dopunila sliku i donekle popravila utisak neprilagođenog rediteljskog pristupa.
"Apsolutnih sto" je dobro upakovan proizvod koji će uprkos svim svojim nedostacima verovatno zadovoljiti publiku željnu urednog domaćeg filma. Takav - kakav je, "Apsolutnih sto" je ipak precizniji od "Nataše" i pošteniji od "Munja". Dokazani spotovski sprinter Golubović je stoga uprkos greškama završio svoj prvi dugometražni maraton bolje nego mnogi iskusniji domaći dugoprugaši. "Apsolutnih sto" je dosta solidan jugoslovenski rezultat ali je nažalost još uvek aljkav za strane norme.
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment