KORDON
Sudbina novog filma Gorana Markovića »Kordon« je savršena slika naše komatozne kinematografije. Reč je o ostvarenju koje je snimljeno u koprodukciji Radio televizije Srbije i Ministarstva kulture, iz Fonda za sufinansiranje filmskog stvaralaštva, čija se premijera (u, istini za volju, nešto izmenjenoj verziji) desila na televiziji tokom dočeka ove godine.
Film je zatim prošao ciklus domaćih i stranih festivala, pokupio nagrade i pritajio se. Niko nije primetio da film o kome se toliko govori još nije prikazan u bioskopu. A kako stvari stoje, bioskopsko prikazivanje filma nimalo neće uticati na njegov uspeh ili sudbinu. Dakle, naša kinematografija je u jedinstvenoj fazi kada se snimaju i pomažu filmovi za čiji uspeh nije ni potrebno prikazivanje u bioskopu.
Marković je odabrao zanimljivu premisu i ugao gledanja. »Kordon« je priča o grupi beogradskih policajaca koji tokom protesta 1996/1997. lutaju gradom i prebijaju demonstrante. Njihove lične drame i moralne dileme se prepliću sa gnevom naroda i sudbinom jednog štetnog političkog projekta. Kao što je zanimljiva tema Hitlerovih dželata tako uzbuđuje i pomisao na ljude koji su do poslednjeg dana branili jedan režim koji ni po jednom kriterijumu nije bio koristan za narod i državu.
Nažalost, lucidna premisa je prokockana u fazi izrade scenarija koji su potpisali Nebojša Romčević i Goran Marković. Pisci nisu uspeli da utišaju škripu pozorišnih dasaka i prerečenost pozorišnog izvornika guši film. Zatim, preplitanje sudbina je neuverljivo i više liči na narodnu pesmu nego na dramsko delo. Konačno, ponuđeni odgovori na velika pitanja su odveć banalni za jedan film koji pretenduje da bude ozbiljan i provokativan.
Nejasnoće unutar teksta su omogućile glumcima da se u najgorem smislu razmahnu i da preteranim gestovima te stalnim ponavljanjem naizgled uspešnih rešenja sasvim uspore film. Najuspešnije uloge su ostvarili glumci koji su se služili svedenim sredstvima. I zato jedine pohvale idu Nikoli Đuričku i Ratku Tankosiću odnosno opasno talentovanim debitantima Mariji Dakić i Milutinu Miloševiću, čije je otkriće najveći domet ovog filma. Pa je i šteta što su igrali slab tekst utoliko veća.
Drugo veliko otkriće je sjajna fotografija Predraga Popovića, veterana »češke škole«, koji je vizionarski sproveo Markovićev koncept i pružio do sada najbolje realizovanu digitalnu fotografiju u našem filmu. Sa sve većim prelaskom sa filmske trake na digitalne formate, Popovićev film predstavlja glavnotokovski pandan Bambić-Lekovoj fotografiji u Petrovićevom filmu »Zemlja istine, ljubavi i slobode«. Koliko su autori narečenog filma uspeli da pretvore nesavršenost transferovane slike u koncept i prednost, toliko je dostignuće napravio i Popović u sferama glavnotokovskih vizuelnih zahteva.
Markovićeve inscenacije su energične. Već sa prethodnim (odličnim) filmom »Srbija godine nulte« on pokazuje da je najvitalniji srpski reditelj. Međutim, sa energijom pokazanom u »Kordonu«, Marković suvereno prevazilazi sve aktuelne i mlade reditelje, pokazujući da mladost nije dovoljna da bi film imao energiju i svežinu.
Nažalost, režija filma je vrhunski stepen filmotvorstva i uključuje nešto više od realizacije. Realizacija je ovde besprekorna ali materijal koji je tumačen nije. I zato »Kordon« stoji kao jedan od najslabijih filmova Markovićevog opusa. Pad ispod nivoa koji nameće njegov renome, i dosadašnji uspesi među kojima su i neki od naših najvećih filmova poput »Nacionalne klase«, »Variole vere« i »Već viđenog«. »Kordon« nije dorastao da se nađe u istoj rečenici sa ovim klasicima.
Dimitrije Vojnov
Sudbina novog filma Gorana Markovića »Kordon« je savršena slika naše komatozne kinematografije. Reč je o ostvarenju koje je snimljeno u koprodukciji Radio televizije Srbije i Ministarstva kulture, iz Fonda za sufinansiranje filmskog stvaralaštva, čija se premijera (u, istini za volju, nešto izmenjenoj verziji) desila na televiziji tokom dočeka ove godine.
Film je zatim prošao ciklus domaćih i stranih festivala, pokupio nagrade i pritajio se. Niko nije primetio da film o kome se toliko govori još nije prikazan u bioskopu. A kako stvari stoje, bioskopsko prikazivanje filma nimalo neće uticati na njegov uspeh ili sudbinu. Dakle, naša kinematografija je u jedinstvenoj fazi kada se snimaju i pomažu filmovi za čiji uspeh nije ni potrebno prikazivanje u bioskopu.
Marković je odabrao zanimljivu premisu i ugao gledanja. »Kordon« je priča o grupi beogradskih policajaca koji tokom protesta 1996/1997. lutaju gradom i prebijaju demonstrante. Njihove lične drame i moralne dileme se prepliću sa gnevom naroda i sudbinom jednog štetnog političkog projekta. Kao što je zanimljiva tema Hitlerovih dželata tako uzbuđuje i pomisao na ljude koji su do poslednjeg dana branili jedan režim koji ni po jednom kriterijumu nije bio koristan za narod i državu.
Nažalost, lucidna premisa je prokockana u fazi izrade scenarija koji su potpisali Nebojša Romčević i Goran Marković. Pisci nisu uspeli da utišaju škripu pozorišnih dasaka i prerečenost pozorišnog izvornika guši film. Zatim, preplitanje sudbina je neuverljivo i više liči na narodnu pesmu nego na dramsko delo. Konačno, ponuđeni odgovori na velika pitanja su odveć banalni za jedan film koji pretenduje da bude ozbiljan i provokativan.
Nejasnoće unutar teksta su omogućile glumcima da se u najgorem smislu razmahnu i da preteranim gestovima te stalnim ponavljanjem naizgled uspešnih rešenja sasvim uspore film. Najuspešnije uloge su ostvarili glumci koji su se služili svedenim sredstvima. I zato jedine pohvale idu Nikoli Đuričku i Ratku Tankosiću odnosno opasno talentovanim debitantima Mariji Dakić i Milutinu Miloševiću, čije je otkriće najveći domet ovog filma. Pa je i šteta što su igrali slab tekst utoliko veća.
Drugo veliko otkriće je sjajna fotografija Predraga Popovića, veterana »češke škole«, koji je vizionarski sproveo Markovićev koncept i pružio do sada najbolje realizovanu digitalnu fotografiju u našem filmu. Sa sve većim prelaskom sa filmske trake na digitalne formate, Popovićev film predstavlja glavnotokovski pandan Bambić-Lekovoj fotografiji u Petrovićevom filmu »Zemlja istine, ljubavi i slobode«. Koliko su autori narečenog filma uspeli da pretvore nesavršenost transferovane slike u koncept i prednost, toliko je dostignuće napravio i Popović u sferama glavnotokovskih vizuelnih zahteva.
Markovićeve inscenacije su energične. Već sa prethodnim (odličnim) filmom »Srbija godine nulte« on pokazuje da je najvitalniji srpski reditelj. Međutim, sa energijom pokazanom u »Kordonu«, Marković suvereno prevazilazi sve aktuelne i mlade reditelje, pokazujući da mladost nije dovoljna da bi film imao energiju i svežinu.
Nažalost, režija filma je vrhunski stepen filmotvorstva i uključuje nešto više od realizacije. Realizacija je ovde besprekorna ali materijal koji je tumačen nije. I zato »Kordon« stoji kao jedan od najslabijih filmova Markovićevog opusa. Pad ispod nivoa koji nameće njegov renome, i dosadašnji uspesi među kojima su i neki od naših najvećih filmova poput »Nacionalne klase«, »Variole vere« i »Već viđenog«. »Kordon« nije dorastao da se nađe u istoj rečenici sa ovim klasicima.
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment