KAD PORASTEM BIĆU KENGUR
Nesposobnost srpskih autora da snime čak i najjednostavniji oblik repertoarske romantične komedije počinje da zabrinjava. Naime, prosto se čini kao da naši autori nisu savladali ni osnovne korake a već žele da prevaziđu konvencionalnu formu. Primer za to su već nebrojeni slučajevi kada se navodno jednostavni repertoarski filmovi opterećuju ličnim pretenzijama.
Sve je počelo sa »Munjama« gde je scenario Srđe Anđelića, pisan po uzoru na ranog Godara, nasilno prodavan kao komedija i u tom cilju, ispražnjen od svakog značenja te ostavljen da zavisi od nekoliko polu-smešnih gegova. Zatim je tu bila »Skoro sasvim obična priča« koja je preozbiljno shvatila svoju prosvetiteljsku ulogu te na kraju ni mnogi glumci nisu umeli da izgovore sofisticiran tekst dok su ukočeno stajali u kadru zato što su baš u toj pozi lepo osvetljeni. »Kad porastem biću Kengur« je čvor u kome tzv. progresivna srpska komedija tone na novo dno.
»Kengur« je izgrađen na bazi tri prepletene priče. U prvoj, siromašni student montaže vodi manekenku u bioskop. U drugoj se grupa komšija i kladioničara okuplja da gleda prenos fudbalske utakmice na kojoj brani voždovačka golmanska legenda, naslovni Kengur. U trećoj priči dvojica luzera sede na krovu solitera i razgovaraju o pivu. Ili već tako nešto.
Gore sam prepričao o čemu se radi u filmu. No, to nas ne približava istini o tome kako ovaj film izgleda. »Kengur« izgleda kao višečasovna agonija u kojoj gomila nezanimljivih likova urla, psuje majku i prepričava bajate viceve. I film se ne može izlečiti od te bolesti kad je od takvog tkiva sazdan.
Optimisti među nama misle da je neka od ove tri prepletene priče višak. Većina se slaže da bi deo sa soliterom mogao odmah da se amputira. Zatim da se ukloni deo u kladionici. I svi se slažu da je deo u kome momak izvodi manekenku u bioskop najfotogeničniji. Međutim, ja bih pristao na drugi oblik lečenja.
Najlekovitije bi bilo da se sve izbaci pa da se snima novi film. Ako već mora da se prikaže nešto od postojećeg, zadržao bih samo kadrove u kojima se pojavljuje Gordan Kičić, koji u ovom filmu pokazuje da je glumac u punoj formi, i da je za klasu superiorniji od ostalih, naročito u susretu sa ovako mizernim materijalom. Naprosto, Kičićeva invencija i izvežbanost uspevaju da sakriju ispraznost glumačkog zadatka. I eventualno bih zadržao kadrove u kojima se pojavljuju Marija Karan i Lazar Strugar, samo zato što mislim da je otkrivanje njih dvoje, kao zanimljivih i upotrebljivih filmskih lica, možda i najdragocenije što nam je pružilo ovo ostvarenje. I to, obratite pažnju, ne govorim o scenama, već bukvalno o kadrovima. Sve ostalo je toliko loše da se skoro ne može gledati, iako autori povremeno pokušavaju da nas korumpiraju izmamljujući poneki osmeh.
Svi ostali talenti uključeni u ovaj film su uludo potrošeni. Mogu da obrišu »Kengura« iz svoje filmografije. Možda je najviše potrošen talenat Radivoja Andrića koji je debitovao vrlo solidnim filmom »Tri palme za dve bitange i ribicu«, zatim pokazao priličnu zanatsku vitalnost sa »Munjama« da bi u novom filmu podbacio na svakom nivou. »Kengur« zaista ne nudi ni neke sitne poteze potekle iz Andrićeve rediteljske lucidnosti. Režija je svedena na tek puko beleženje radnje, da se sve vidi i čuje, ništa više od toga. Štaviše, neki iskoraci u nerazumljivu upotrebu naturščika odvlače Andrića još dalje od konzistentnog urbanog izraza koji je ranije gajio.
Čini se kao da je ideološka i intelektualna nakaznost »Mileta u tranziciji« pregazila Andrića. Buka, psovke i polovni vicevi mu nikada nisu bili strani, ali je ranije barem pokazivao neku vrstu discipline u sprovođenju takvih ideja. Režiranje raspojasanog »Mileta« se prenelo na »Kengura«. Kao što ne može ozbiljna serija da se bazira na urlanju u kameru tako ni film ne može da se snimi pre nego što je spreman za snimanje niti da se prikaže pre nego što je izmontiran.
A »Kengur« je upravo takav film. Scenario koji je ekranizovan apsolutno nije adekvatan za ofilmotvorenje. Pisac Miroslav Momčilović je u tom tekstu zabeležio nekakvu svoju viziju sveta sa kojom se možemo sporiti. Naime, ako se za holivudski film osamdesetih može reći da je kokainska vizija, onda je Momčilovićev doživljaj sveta neuporediv sa poznatim opijatima a bliži psihodeličnim efektima lošeg, čak ne ni pokvarenog nego baš lošeg, fast fuda. No, do tumačenja namere bi mogli doći tek kada nestručna egzekucija nije nepremostiva prepreka. Ovakav tekst ne može da bude temelj filma. A film sa ovolikim viškom i obiljem nepotrebnih detalja, ne može da bude gotov proizvod. A opet, da je scenario bolji takvih nepotrebnih detalja ne bi ni bilo. I tako sve teče u krug koji se redovno zatvori kada se film radi površno.
Ako autori nisu mogli da se izvuku iz tog začaranog kruga, mi valjda možemo. Film je jedan od retkih proizvoda koji se kupuju na neviđeno i kao neko ko je pogledao ovaj film, mogu reći da nam proizvođači ne prodaju ono što piše na etiketi. »Kengur« se reklamira kao nastavak »Munja«. Iako sam lišen sentimentalne vezanosti za »Munje«, moram priznati da je takva reklama nepravedna. »Kengur« je više kao nastavak jednog drugog lošeg srpskog filma, zapravo zašto biti lažno skroman, jednog od najgorih srpskih filmova, »Normalnih ljudi«. »Kengur« zaslužuje da se tako i definiše. Kao »Normalni ljudi«, za poštovaoce »Mileta u tranziciji«.
Dimitrije Vojnov
Nesposobnost srpskih autora da snime čak i najjednostavniji oblik repertoarske romantične komedije počinje da zabrinjava. Naime, prosto se čini kao da naši autori nisu savladali ni osnovne korake a već žele da prevaziđu konvencionalnu formu. Primer za to su već nebrojeni slučajevi kada se navodno jednostavni repertoarski filmovi opterećuju ličnim pretenzijama.
Sve je počelo sa »Munjama« gde je scenario Srđe Anđelića, pisan po uzoru na ranog Godara, nasilno prodavan kao komedija i u tom cilju, ispražnjen od svakog značenja te ostavljen da zavisi od nekoliko polu-smešnih gegova. Zatim je tu bila »Skoro sasvim obična priča« koja je preozbiljno shvatila svoju prosvetiteljsku ulogu te na kraju ni mnogi glumci nisu umeli da izgovore sofisticiran tekst dok su ukočeno stajali u kadru zato što su baš u toj pozi lepo osvetljeni. »Kad porastem biću Kengur« je čvor u kome tzv. progresivna srpska komedija tone na novo dno.
»Kengur« je izgrađen na bazi tri prepletene priče. U prvoj, siromašni student montaže vodi manekenku u bioskop. U drugoj se grupa komšija i kladioničara okuplja da gleda prenos fudbalske utakmice na kojoj brani voždovačka golmanska legenda, naslovni Kengur. U trećoj priči dvojica luzera sede na krovu solitera i razgovaraju o pivu. Ili već tako nešto.
Gore sam prepričao o čemu se radi u filmu. No, to nas ne približava istini o tome kako ovaj film izgleda. »Kengur« izgleda kao višečasovna agonija u kojoj gomila nezanimljivih likova urla, psuje majku i prepričava bajate viceve. I film se ne može izlečiti od te bolesti kad je od takvog tkiva sazdan.
Optimisti među nama misle da je neka od ove tri prepletene priče višak. Većina se slaže da bi deo sa soliterom mogao odmah da se amputira. Zatim da se ukloni deo u kladionici. I svi se slažu da je deo u kome momak izvodi manekenku u bioskop najfotogeničniji. Međutim, ja bih pristao na drugi oblik lečenja.
Najlekovitije bi bilo da se sve izbaci pa da se snima novi film. Ako već mora da se prikaže nešto od postojećeg, zadržao bih samo kadrove u kojima se pojavljuje Gordan Kičić, koji u ovom filmu pokazuje da je glumac u punoj formi, i da je za klasu superiorniji od ostalih, naročito u susretu sa ovako mizernim materijalom. Naprosto, Kičićeva invencija i izvežbanost uspevaju da sakriju ispraznost glumačkog zadatka. I eventualno bih zadržao kadrove u kojima se pojavljuju Marija Karan i Lazar Strugar, samo zato što mislim da je otkrivanje njih dvoje, kao zanimljivih i upotrebljivih filmskih lica, možda i najdragocenije što nam je pružilo ovo ostvarenje. I to, obratite pažnju, ne govorim o scenama, već bukvalno o kadrovima. Sve ostalo je toliko loše da se skoro ne može gledati, iako autori povremeno pokušavaju da nas korumpiraju izmamljujući poneki osmeh.
Svi ostali talenti uključeni u ovaj film su uludo potrošeni. Mogu da obrišu »Kengura« iz svoje filmografije. Možda je najviše potrošen talenat Radivoja Andrića koji je debitovao vrlo solidnim filmom »Tri palme za dve bitange i ribicu«, zatim pokazao priličnu zanatsku vitalnost sa »Munjama« da bi u novom filmu podbacio na svakom nivou. »Kengur« zaista ne nudi ni neke sitne poteze potekle iz Andrićeve rediteljske lucidnosti. Režija je svedena na tek puko beleženje radnje, da se sve vidi i čuje, ništa više od toga. Štaviše, neki iskoraci u nerazumljivu upotrebu naturščika odvlače Andrića još dalje od konzistentnog urbanog izraza koji je ranije gajio.
Čini se kao da je ideološka i intelektualna nakaznost »Mileta u tranziciji« pregazila Andrića. Buka, psovke i polovni vicevi mu nikada nisu bili strani, ali je ranije barem pokazivao neku vrstu discipline u sprovođenju takvih ideja. Režiranje raspojasanog »Mileta« se prenelo na »Kengura«. Kao što ne može ozbiljna serija da se bazira na urlanju u kameru tako ni film ne može da se snimi pre nego što je spreman za snimanje niti da se prikaže pre nego što je izmontiran.
A »Kengur« je upravo takav film. Scenario koji je ekranizovan apsolutno nije adekvatan za ofilmotvorenje. Pisac Miroslav Momčilović je u tom tekstu zabeležio nekakvu svoju viziju sveta sa kojom se možemo sporiti. Naime, ako se za holivudski film osamdesetih može reći da je kokainska vizija, onda je Momčilovićev doživljaj sveta neuporediv sa poznatim opijatima a bliži psihodeličnim efektima lošeg, čak ne ni pokvarenog nego baš lošeg, fast fuda. No, do tumačenja namere bi mogli doći tek kada nestručna egzekucija nije nepremostiva prepreka. Ovakav tekst ne može da bude temelj filma. A film sa ovolikim viškom i obiljem nepotrebnih detalja, ne može da bude gotov proizvod. A opet, da je scenario bolji takvih nepotrebnih detalja ne bi ni bilo. I tako sve teče u krug koji se redovno zatvori kada se film radi površno.
Ako autori nisu mogli da se izvuku iz tog začaranog kruga, mi valjda možemo. Film je jedan od retkih proizvoda koji se kupuju na neviđeno i kao neko ko je pogledao ovaj film, mogu reći da nam proizvođači ne prodaju ono što piše na etiketi. »Kengur« se reklamira kao nastavak »Munja«. Iako sam lišen sentimentalne vezanosti za »Munje«, moram priznati da je takva reklama nepravedna. »Kengur« je više kao nastavak jednog drugog lošeg srpskog filma, zapravo zašto biti lažno skroman, jednog od najgorih srpskih filmova, »Normalnih ljudi«. »Kengur« zaslužuje da se tako i definiše. Kao »Normalni ljudi«, za poštovaoce »Mileta u tranziciji«.
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment