Friday, September 21, 2007

LAVIRINT




LAVIRINT

Režija: Miroslav Lekić
Uloge: Dragan Nikolić, Maja Sabljić, Josif Tatić, Branislav Lečić, Katarina Radivojević, Svetozar Cvetković, Ana Stefanović, Dejan Lutkić, Ivan Zarić, Gordan Kičić.
Žanr: okultni triler
Distribucija: VANS

"Lavirint" je pravo osveženje u našoj oskudnoj kinematografiji. Ne zato što je kvalitetan film. Štaviše, "Lavirint" je izuzetno neuspeo film. Ali, on je loš na jedan starinski način. Upravo reči "loš" i "starinski" najbolje opisuju ovo ostvarenje. Zato što se mogu kombinovati. Kad ih sklopimo kao "starinski loš", to važi za ovaj film jer se oseća iskustvo i tradicija stvaranja konzervativnog srpskog promašaja. Na tragu "Stršljena" ili "Normalnih ljudi". A i sintagma "loš starinski" važi jer je film pored toga što ne valja i nesumnjivo anahron.

Kod ovakve vrste filma je gotovo licemerno započeti komentar (ili analizu) sa jednom oblašću izraza zato što greške u ovom ostvarenju potiču iz velikog broja pogrešnih procena i nedopustivo slabog ličnog doprinosa niza pojedinaca. Ipak, kao prevashodni nedostatak se izdvaja scenario koji su napisali autor Miroslav Lekić i dramaturg Igor Bojović, poznat po uspešnim pozorišnim dramama, potpisan na scenarijima za Lekićev "Nož" i Bajićev "Rat uživo". Upravo je "Nož" donekle anticipirao rezultate njihove nove saradnje. Naime, još u toj neuspeloj ekranizaciji romana Vuka Draškovića, postoji apsolutno odsustvo dara za građenje napetosti i misterije a svi dramski aduti su zamenjeni pretencioznošću tako da se gledalište drži u pokornosti samo zbog pijeteta prema navodnom istorijskom značaju teme i stavova.

"Lavirint" govori o ocvalom beogradskom zavodniku i kockaru, Popu (Dragan Nikolić), koji se posle više decenija života u inostranstvu vraća u rodni grad. Priseća se jednog svog prijatelja koji je digao ruku na sebe i ubrzo saznaje da on nije izvršio samoubistvo već je ubijen. Sticajem neverovatnih okolnosti, Pop upoznaje ubice svoga prijatelja i biva uvučen u opasnu igru dveju fatalnih žena, majke (Maja Sabljić) i kćerke (Katarina Radivojević) koje žele da ga zavedu. Istovremeno, počinje da dobija letke sa simbolima misteriozne sekte. Te letke istražuje uz pomoć svoga brata koji je, na svu sreću, istoričar i stručnjak za baš ta pitanja...

Lekićev i Bojovićev predložak je, pre svega, izrazito neuverljiv. Odnosi među likovima su proizvoljni i previše su naštimovani da dovedu do situacija koje su očigledno bile osmišljene pre likova. Pritom, te situacije zaista nisu nešto čemu treba žrtvovati kriterijum verovatnosti. Objašnjenja koja autori nude su nevešta. Štaviše, čitava struktura priče, u odnosu na likove, je usiljena što se vidi kroz proizvoljno pripovedanje gde se bez ikakvog sistema koriste prikazi prošlosti i budućnosti. Nekoliko puta se menja fokus sa jednog na drugi lik čime se briše predstava o tome koji je junak nosilac priče.

Žanr trilera i horora, u principu, dozvoljava mogućnost izvesnih nedoslednosti u scenariju, ali samo onda kada zaplet služi kao opravdanje za autorovo vizuelno izražavanje. Primer opravdano neuverljivog teksta je Zečevićev "TT Sindrom". Međutim, "Lavirint" je izrazito opredeljen za pričanje priče i zato za ovakve propuste nema opravdanja.

Motiv sekte je nerazrađen i obesmišljen. Zapravo, "Lavirint" je uvreda za sekte. Ali ne samo za njih, već i za one koji stalno upozoravaju na opasnost od sekti. Čitava mistična delatnost ovog tajnog društva je svedena na vendetu nekoliko mutnih starogradskih luzera sa raskošnim hardverom. Njihovo delovanje je sasvim lišeno fanatizma, bilo kakvog mitičkog plana ili subverzivnosti. Štaviše, brat glavnog junaka nam ni ne saopšti da li je osnivač sekte bio s pravom nazvan jeretikom.

Stara definicija kaže da se u kvalitetnom filmu može uživati čak i kad vam neko prepriča sadržaj. U "Lavirintu" se podjednako ne uživa i kad znate i kad ne znate šta će se ispostaviti na kraju. Verovatno, zato što je "Lavirint" ovaploćena suprotnost onome što se naziva dobrim filmom. Scenario je lišen preokreta. Sva potencijalna iznenađenja su očigledna čim se pojavi lik koji bi trebalo da iznese obrt. Dramaturška matrica je na nivou porodične TV serije. Kao da gledamo epizodu "Boljeg života" u kojoj se Popadići susreću sa sektom. Obrti, sami po sebi, nisu jedini adut scenarija ove vrste. Autori se vrlo često poigravaju sasvim jasnim situacijama gradeći napetost time što likovi znaju manje nego publika. Čak ni takvih zahvata nema u "Lavirintu".

Dijalozi su prerečeni i neduhoviti. Govor je lišen vulgarnosti, što je dobro. Ali je lišen i efikasnosti i humora. Likovi se kroz dijaloge pretežno prisećaju ranijih događaja i suprotstavljaju se osnovnom Aristotelovom principu da likovi treba da delaju a ne da pripovedaju. Paradigma ovakvih dijaloga su nekoliko replika koje navode publiku na kolektivne izlive nepredviđenog smeha, u neverici da je neko od likova zaista izgovorio to što se čuje.

Izvan razlaganja ovih čisto zanatskih nedostataka, ostaje i individualni doživljaj koji je, u određenoj meri, ipak subjektivno pitanje. Glavni junak Pop je stub priče o grešniku koji pronalazi pravi put. Ali, on je grešan na jedan antipatičan način. Pritom, njegova privlačnost za žene je jedini mistični element u ovom filmu. Takvog zavodnika još jedino možete videti u "Ostin Pauersu". A "Ostin Pauers" je stilizovana parodija na artificijelni promiskuitet Džejms Bonda. Dakle, lik Popa je napisan kao parodija a trebalo je da predstavlja ozbiljan filmski odraz veselnika iz naših kinematografskih krugova koji kad uđe u kafić, žene se odmah svlače. Da li treba troštiti reči na neuverljivost lika Popovog brata koji je, neverovatno, specijalista za sektu koja progoni Popa?

Gluma je uz časne izuzetke uglavnom katastrofalna, bliža nivou školskog programa nego profesionalnoj kinematografiji. I krivica za to nije samo na glumcima, već najviše na scenaristima i reditelju koji su napisali slabe likove, pogrešno odabrali glumce, snimili sramotne nastupe i sve to ostavili u montaži. Po kvalitetu se, pre svih izdvaja Svetozar Cvetković, koji svom šturo napisanom liku, daje zaista funkcionalan oblik i čini donekle gledljivim svoje deonice u filmu. Maja Sabljić je takođe vrlo prijatan izuzetak u ulozi neurotične zavodnice. Njena gluma je sugestivna i uspeva da prevaziđe ograničenja teksta, pokazujući da se oporavila od saplitanja u promašajima "Bumerang" i "Ona voli Zvezdu".

Glavni glumac Dragan Nikolić je najveća žrtva ovog projekta. Pre svega, on je slučaj pogrešne, nezahvalne, podele. Naprosto, uloge živahnih beogradskih svingera nisu više za njega a njegove švalerske rutine izgledaju toliko zastarelo da kad namigne očekujem da se proširi plan i da se ispostavi kako likovi u filmu gledaju neki Nikolićev film iz ranih osamdesetih. Slične probleme je imao i Klint Istvud ali je on sebe ponovo pronašao 1992. kao vitalnog starca sa kojim nema šale u klasiku "Neoprošteno". Nažalost, Nikolićev film te vrste nije na vidiku zato što naši reditelji još uvek u podeli koriste kriterijume iz ranih devedesetih.

Glumačka podela u fleš-bekovima je posebna priča u kojoj je pogrešan rediteljski pristup najvidljiviji. Tako se recimo Dejan Lutkić posle 20 godina pretvori u Dragana Nikolića a Gordan Kičić u Josifa Tatića!

Režija Miroslava Lekića je u najmanju ruku gruba. Mirne, gradske, scene su utopljene u neukusnim pokušajima vizuelne raskoši i nedaekvatno upotrebljenim akcentima. Ovo je prvi domaći film koji po najlihvarskijem holivudskom sistemu pokušava da prevaziđe nedostatak supstance kroz budžet. Producenti se hvale da je "Lavirint" više puta skuplji od "Apsolutnih sto", verovatno nekoliko desetina puta skuplji od "1 na 1". Jedino ne umeju da procene koliko desetina puta su ovi filmovi bolji od "Lavirinta".

Scene u lavirintu su monotone i neosmišljene pošto nema nikakve napetosti i raznovrsnosti. Naime, Pop i Istoričar su zatvoreni u kalemegdanskom lavirintu. To bi trebalo da predstavlja opasnost. Ali, brat zna latinski i sve o mitologiji tako da vrlo lako biraju pravi put. Ipak, čak i kad zalutaju, potpuno je svejedno, lako se vrate na početak lutanja. Scene u lavirintu su opterećene ponavljanima i sličnim situacijama. Razvoj likova kulminira vrhunskom treš kompozicijom šaka Dragana Nikolića i Branislava lečića koje simuliraju Mikelanđelovu "Genezu" a to sigurno nije epifanija koju je autor želeo.

Na čisto tehničkom planu, scenografija Veljka Despotovića, našeg najvećeg scenografa nije adekvatna. Naime, lavirint nije patiniran. Čist je i lepo očuvan. Dakle, u filmu nedostaje scena kada sektaši prave veliko spremanje lavirinta. Despotović je fascinantnu horor scenografiju napravio u više desetina puta jeftinijem "TT Sindromu". Scenografija u Zečevićeviom filmu ima znatno veću dramsku funkciju i može se smatrati punopravnim likom u filmu. Stoga, pretpostavljam da krivica za "Lavirint" možda i nije Despotovićeva već je problem možda u fotografiji i osvetljenju. Ili u lošoj karmi.

Nazovi saspens momenti su režirani kao crtać "Skubi Du". Dakle, detinjasto ismevanje detektivskih i okultnih priča. Pritom, u filmu maltene niko ne pogine, osim (samo)ubijenog prijatelja koji je datost zapleta (i sektaša koji se žrtvuje u lavirintu).

Loši filmovi ovog kalibra su, po pravilu, uvek beskrjno zabavni. Doduše iz razloga koje su autori prevideli. Međutim, trajanje od preko dva sata čini da umor brzo savlada gledaoca a vrag odnese šalu.

"Lavirint" je milionski fijasko. Verovatno će zatvoriti vrata autorima kada od producenata zatraže novac za okultni triler. Ali, to nije ni približno krajnja posledica ovog filma. Naime, "Lavirint" je glamurozno prokockao čitavu famu o misterioznim kalemegdanski hodnicima koji su jedna od osnovnih mitema domaće naučne fantastike i horora. Znači, proći će dosta vremena pre nego što još neko dobije priliku da obradi ovu temu.

"Lavirint" je reklamiran kao prvi film sa DTS zvukom. Čuveni holivudski autor iz Zlatnog doba, Taj Garnet, je opisujući dolazak zvučnog filma u Holivud, rekao da su tada "svi obraćali pažnju na škripu podova a manje na priču koja škripi". Reklamiranje nove tonske tehnike je kao reklamiranje štapića za sladoled umesto poslastice. A "Lavirint" ima scenario koji ne bi valjao čak ni kao predložak za prvi zvučni film. Ta konstantna retardacija scenarističkog dometa u našoj visokobudžetnoj produkciji je tema nad kojom treba da se zamislimo. Možda je baš kardinalan scenario za "Lavirint" tačka na kojoj treba da se izgradi brana i zaustavi dalje poigravanje sa smislom naše kinematografije i trošenje vremena naše publike.

Mi se u Srbiji odavno igramo filma jer realna isplativa kinematografija odavno ne postoji. "Lavirint" pokazuje da je ta igra ušla u baroknu fazu. Suviše je bizarno poverovati da je neko zaista mislio da zaradi novac sa ovakvim ostvarenjem. Naročito u domaćim bioskopima. "Lavirint" je stoga jedan od onih srpskih filmova za koje zapravo i nije bitno da li će ih iko videti. Mi kao da se takmičimo ko će snimiti gori film i ko će napisati oštriju kritiku. A ni jedno ni drugo nemaju smisla. Čini mi se da "1 na 1" vraća našu filmsku javnost pod okrilje stvarnosti. Taj film predstavlja nadu. Pretpostavljam da ste ga gledali. Ako niste, obavezno.

Dimitrije Vojnov

7 comments:

Aleksandar Ljamic said...

glupa ti je kritika ko noc, film je odlican ali ponavljam odlican

Aleksandar Ljamic said...

kritika ti je glupa ko noc
film je odlican ali ponavljam odlican

Aleksandar Ljamic said...

film je pokazao da vredi a vi sto ga pljujete ste samo ljubomorni na fenomenalno ostvarenje

Dragana said...

Da li je ova kritika neka prvoaprilska sala ili sta? Film je sve suprotno od onoga sto je navedeno u kritici, znaci genijalan i to nije metafora.Vanserijski scenario, fantastican kasting, odlicna gluma, uzbudljiv spoj lokalnog i univerzalnog, arhaicnog i avangardnog a o fotografiji i scenografiji da ne govorim, film je sam vrh srpske i evropske kinematografije.

Dragana said...

Da li je ova kritika neka prvoaprilska sala ili sta? Film je sve suprotno od onoga sto je navedeno u kritici, znaci genijalan i to nije metafora.Vanserijski scenario, fantastican kasting, odlicna gluma, uzbudljiv spoj lokalnog i univerzalnog, arhaicnog i avangardnog a o fotografiji i scenografiji da ne govorim, film je sam vrh srpske i evropske kinematografije.

Tandara Brocc said...

Gluma je neubedljiva, zaplet ne postoji. Jedino sto je zapleteno je cinjenica da su ispretumbali proslost sa sadasnjoscu pa ceo film groznicavo cekas da vidis sav flesh-back da bi mogao da sklopis u glavi sta se stvarno desava. Scenario je pun rupa i ostavlja gomilu pitanja: zasto je tomas odlucio da umre? Sta bi se desilo sa njenim prociscenjem da se Pop nikada nije vratio u drzavu? Zasto onaj lik prvo nije hteo da se da krv njegovoj cerci, a onda je odjednom odlucio da odbaci tu veru i jos i sve isprica Popu - sta se njemu desilo izmedju "neka moja zena ode i odvede cerku, u crkvu verujem" i "pope recicu ti sve"? Kako je tacno doslo do te mrznje izmedju majke i cerke i osude da cerka muva majcine momke kada majka osim tomasa ni nema momaka a cerka je sama izjavila da je se tomas ne tice? zasto je uopste Pop odlucio da se zadrzi u toj prici? Zar ga je njegov mrtvi prijatelj bas toliko mucio? Ne vidi se. Hteo je da sazna kakve veze Suzana ima sa svime time? Pa izabrao je prilicno cudan nacin da to sazna - bespotrebno udvaranje i tracarenje sa majkom i cerkom. Lik Popovog brata uveden je u ceo scenario samo da bi scenario bio izvodljiv. On mu dodje kao neka vrsta biblioteke cisto da ne bi morali da gledamo Popa kako sam ide po sveucilistima i saznaje sve ono sto brat vec zna, a brat zna taman ono sto scenariju fali da prica ide dalje. Kako se samo potrefilo.. Odnos Popovog brata sa bilo cime u filmu, pa cak i sa Popom bukvalno je nepostojeci. Samim tim, brat je bespotreban, mogla je to biti i Siri sekretarica sa smart telefona. Ni jedan odnos medju likovima nije razvijen osim odnosa silovane devojke prema popu. To je jedan jedini jednosmerni odnos koji je donekle razradjen i to samo na jednom flash-backu. Ovaj film se drzi na tri grane: 1 flashback silovanja, 2popov brat sa svim informacijama 3ispretumbani proslost i sadasnjost. I ni jedna grana nije razvijena. Da ne pricam o pet miliona nelogicnosti crkve. Svi ti sledbenici sede i gledaju kako ona cisti svoh greh tako sto im potapa rekom citavu crkvu koja je toliko bitna za celu njihovu veru? svi ti sledbenici i okultisti vrte se oko nje i cela vera je na njoj koja ide za licnom osvetom? mogla bih o ovome jos dugo.. Ali za sada je dosta..

Aleksandar Hadžić said...

zato 'MALI BUDO' kida, ne ja stvarno ne verujem kako nije sramota ovog vojnova da pise ovako tendenciozne stvari, najvece ostvarenje u zivotu mu je TITO I JA i to samo zato sto je goran markovic car pa je znao koga da izabere. Dok nam je ovakvih kriticara filmovi poput lavirinta se vise nece ni snimati, kao sto se ne snimaju vec vise od deceniju ako izuzmemo propali AMANET.