STVAR SRCA

STVAR SRCA – Miroslav Aleksić

DOLAZI ZIMA

Ulaganje velikog truda da se prodre u srž pukotine nastale u ljubavnom odnosu dvoje glavnih junaka i da se ta pukotina prikaže što reljefnije, kao veća od konkretne situacije i njenih nosilaca, doprinosi da gledalac izgubi pojam o tome u čemu je pukotina uopšte, tj. kakav je odnos junaka bio dok je bio ceo i ko su likovi kada ne pate. Ako gledalac ne može da prepozna sitnice, tanke spone, na kojima počiva odnos dvoje zaljubljenih, kako može da ga pogađa tako izolovana patnja, unutar koje su još dodatno izolovani njeni uzorci.

Scenario: Miroslav Aleksić
Uloge: Vuk Kostić, Nada Macanković, Danijela Mihajlović, Goran Radaković, Ljuba Tadić, Milica Zarić, Vladan Živković
Žanr: ljubavna drama
Trajanje: 95 min
Proizvodnja: 2006.
Zvanični sajt: http://www.stvarsrca.com/



3/10

Prvi film Mike Aleksića, do sada uglavnom poznatog po radu sa glumcima, a sada u ulozi reditelja, scenariste i scenografa, Stvar srca, najavljen je kao ljubavni film koji nagoni na razmišljanje i zapitanost. Odmah sam se setila reakcije dve žene nakon projekcije filma Saše Radojevića, Poljupci, sa izrazima prevarenosti na licima: «šta, bre, ovo bi, zar nisu rekli da je ljubavni?!»

U centru priče je jedna situacija, povratak momka Alekse (Vuk Kostić) iz rata u stan koji deli sa dugogodišnjom devojkom Jovanom (Nada Macanković), pri čemu sreće nepoznatog muškarca na stepeništu zgrade. Od ove situacije, u kojoj se rađa Aleksina sumnju da ga je devojka prevarila, fragmenti priče osciliraju napred i nazad kroz vreme, vraćajući se na centralnu scenu kao na nepremostivu pukotinu sazdanu od Aleksine sumnje i Jovaninog opiranja da prizna ili porekne preljubu.

Umesto da fragmentarnost narativnog toka posluži kao katalizator za dramu između dvoje glavnih junaka (oprostiti ili ne oprostiti) i nametne identifikaciju gledalaca sa Aleksinom borbom da prevaziđe sumnju i raspetlja čvor oko veze koja se guši, na rediteljskom planu ona poprima stilsku i formalnu samozaljubljenost i metričnost koja, kako film odmiče, sve manje biva prožeta dramom. Aleksin susret sa momkom na stepeništu, tokom filma se ponavlja sa pravilnošću pesničke figure, doprinoseći da se ova dramska žiška pretvori u puki montažni ugarak, a vremenski skokovi napred-nazad prate pravila rime da bi naposletku postali neuspeli, zamrljani rendgenski snimak živog tkiva drame. Ako se ovome doda da i, unutar samih fragmenata, u dijaloškim scenama omeđenim jednim prostorom i vremenom, Aleksić insistira na repetitivnom dijalogu i kadriranjem razbija vremensko i prostorno jedinstvo scena ne bi li dijagnostikovao prekinutu komunikaciju i uzajamno nerazumevanje ljubavnika, deluje da se drama odvija pod anestezijom.

U pozadini ovako razložene drame do delića koji, budući izolovani iz dramskog konteksta, deluju apstraktno, priroda iznosi svoje najlepše darove. Lepa fotografija i lokacije postaju monotoni fototapeti, jer je ono što se ispred njih dešava prikazano kao nedodirljivo i vaniskustveno. Poput jedne od onih emisija na temu kulture sa RTS-a, gde glumci recituju stihove pred manastirskim vratima, uokvireni čudnom igrom svetlosti ili udvojeni prozorskim staklom u pozadini. Smena godišnjih doba, inače čest dramski faktor u ljubavnim filmovima, zapravo je jedini pokušaj saradnje prirodnih lepota sa dramom junaka i jedino po čemu možete pratiti kakav-takav kontinuitet i otprilike se preračunati kad će kraj filma.

Budući poznat po radu sa glumcima, čudno je što Mika Aleksić, pišući scenario, nije postavio konkretnije glumačke zadatke makar dvoma glavnih glumaca. Vuk Kostić od početka do kraja filma monotono istrajava na propisanoj dozi neurotičnosti i sujete, dok Nada Macanković prolazi kroz čitav spektar izglumatanih stanja samo doprinoseći izveštačenosti Aleksićeve drame.

Kao zbir pojedinačno lepih kadrova koji, uprkos godišnjim dobima, ne dostižu prag ideogramskog sazvučja japanskih ljubavnih drama, Stvar srca vraća gledaoca na tačku emotivnog smrzavanja koju su ustanovili Skoro sasvim obična ljubavna priča i Poljupci.

Kristina Đuković

KONJI VRANI

KONJI VRANI – Ljubiša Samardžić

BOLJE BITI PIJAN

Pošto je preživeo silu alkohola što je popi u Jesen stiže dunjo moja, Sava Lađarski se, poput neuništivog Majersa iz Noći veštica, vraća da ponovo okuša sreću. No, dramaturgija klatna u sizifovskom univerzumu Samardžićeve banatske sage, i u filmu Konji vrani, pokazaće da se, čak ni trezan, ne može postati krojač svoje sudbine. Nešto kao američki san, samo sa obrnutom poentom.

scenario: Đorđe Milosavljević, Tonči Matulić
uloge: Milan Vasić, Kalina Kovačević, Ljubiša Samardžić, Milena Vasić-Ražnatović, Andrija Milošević, Slavko Štimac, Ivo Gregurović, Marta Uzelac
žanr: drama
trajanje: 100 min
proizvodnja: 2007.
zvanični sajt:


3/10

U filmu Jesen stiže, dunjo moja, Sava Lađarski je mahom trpilac radnje. Fantomsku ruku sudbine koja ga onomad gurnu u propast, Lađarski u Konjima vranim udarnički pokreće: raskida truli brak sa Gramfildovom, te sa ocem neprežaljene Marije, na zajam kupuje salaš koji će, osposobi li presahli bunar, iznići u poljoprivredno dobro i obećanje novog života za njega i ćerkicu mu, Dunju.

Jesenji Banat, mračno i arhaično poprište Savove i Marijine neostvarive romanse, u Konjima Vranim stidljivo poprima odlike društvene zajednice. Scenaristički tim Đorđe Milosavljević i Tonči Matulić, pokušava da Savov slučaj ovoga puta delimično opravda i kontekstualizuje u širu društvenu mapu posleratnog (I sv.r.) Banata. Što znači da determinisanost junaka čiji je tumač u Jeseni bila jedino čarobna kugla Milice Milše, u Konjima vranim prerasta u socijalnu determinisanost. Otuda dramski neuzbudljivo kontrastriranje dobrog malog čoveka i korumpirane sredine. Spram Savovog novosagrađenog gnezda, idealizovanog do bljutavosti, postavljen je svet zelenaša, prodanih duša i lokalnih kurioziteta.

Promeni sa banatskog gotika na socijalnu skasku, ide na ruku promena glavnog glumca. Umesto bajronovski afektivnog Baneta Trifunovića, u ulozi Lađarskog se našao Milan Vasić. Budući da je reč o novom filmskom licu, još dodatno upućenom na statično isijavanje smirenosti, dobrodušja i «normalnosti», Vasić ostavlja utisak naturščika. Treba mu poželeti bolje uloge od ove.

Ako je Ljubiša Samardžić u Jesen stiže, dunjo moja manje obraćao pažnju na telo drame, makar ju je nadomestio silom nervnih završetaka, dok Konji vrani ne poseduju ni jedno ni drugo. Drama oko kopanja bunara kao potencijalni izvor napetosti (hoće li stići do vode, hoće li moći da vrate zajam), razvodnjena je u niz naturalističko-poetskih slika koje prosto ilustruju trud i rad vazda složnih junaka, sa pauzama za zdrave obroke.

Čudno je, ali tokom gledanja Konja vranih, gotovo da se javlja žal za ničim opravdanim dertom Jesenjeg Lađarskog. Zabavniji je kad je pijan, nego kad se upinje da komunicira sa zakonima prirode i društva.

Kristina Đuković

KAKO POSTATI HEROJ

KAKO POSTATI HEROJ – Mladen Matičević

DO POSLEDNJEG DAHA

Zahvaljujući odmerenom balansu između samoironije i humora, sa jedne strane, i dostojanstvenog pristupa, sa druge, Kako postati heroj glatko prevazilazi naivnost premise: izaći na kraj sa krizom srednje dobi i nezadovoljstvom samim sobom trčeći maraton. Matičevićev iskren odnos prema cilju koji sebi postavlja, prenosi se na gledaoca, pretvarajući ga u saučesnika i navijača.

scenario: Mladen matičević
uloge: Mladen Matičević, Goran Terzić, Aleksandar Srećković, Brana Radović...
žanr: dokumentarni/sportski
proizvodnja: 2006.
trajanje: 80 min
zvanični sajt:

9/10



“I'll be beating my heart's record for speeding”
Modest Mouse

Kako postati heroj je relativno nov filmski pokušaj u okvirima domaće kinematografije. Kao dokumentarac iz autobiografskog ugla, u sećanje priziva Srbiju godine nulte. Poput Gorana Markovića, Mladen Matičević uzima sebe za glavnog junaka, zatečeno lično stanje kao polazište za priču, te kombinaciju dokumentarnih snimaka i kvazidokumentarne rekonstrukcije scena iz sopstvenog života. Srodni u samoironičnom tretmanu krize srednje dobi, obojica se, u jednom trenutku, late vage za merenje, kao ultimativni vid suočavanja sa ličnim «teretom». Počev od razlike u težini, prestaju sve druge sličnosti. Dok Marković samosvesno koristi autobiografske elemente kao ključ za kolektivnu biografiju (10 godina Miloševićevog režima), Matičević učešće i identifikaciju gledalaca sa ličnom pričom, postiže njenim tretmanom u žanru sportskog filma.

Kako postati heroj poseduje sve elemente sportskog filma: junak čije su moći naizgled neproporcionalne cilju (zbog čega smo još više uz njega), pripreme (fizički trening, ali i rad na volji i samopouzdanju da se istraje) i, naposletku, takmičenje, sa gradiranjem napetosti do poslednjeg trenutka. Intrigantnost Heroja potiče od Matičevićeve ideje da žanrovske elemente primeni na sebe, uz minimum «štelovanja» dramskog naboja, a da pritom ne pređe u parodiju žanra ili sebe kao žanrovskog junaka.

Beogradski maraton kao izazov glavnom junaku, idealno je odabran u svakom pogledu. Kako se Matičević opredeljuje za trčanje, uprkos svojoj neatletskoj građi (akteri u filmu predlažu mu rvanje), napor je veći, a drama i identifikacija sa junakom jača. Sa druge strane, Beogradski maraton je događaj po sebi, vid svečanosti i presedana u životu Beograda, pa pripreme junaka prevazilaze čisto sportski trening i postaju odraz želje za učešće u nečem većem od sebe samog, što je ujedno i vid potrage za herojskom dimenzijom kojoj Matičević teži. Budući vizuelno podatan, i simboličan za ovaj grad, pravo je čudo da se maratona niko do sada nije setio kao potencijalnog poprišta drame.

Svestan da su, zarad drame, oponenti junakovoj nameri potrebni, Matičević se trudi da ih nađe i rekonstruiše u porodično-prijateljskim krugovima. Međutim, sa izuzetkom Matičevićeve supruge, čije prvobitno protivljenje deluje uverljivo kao posledica brige za njegovo zdravlje, ostali oponenti (posebno kum, Goran Terzić) deluju iskonstruisano. Isprva postavljen kao protivnik Matičevićevoj ideji, nakon opklade, Terzić se kreće ka nekoj vrsti šaljivog odmagača, ulozi koju mnogo uverljivije iznosi Aleksandar Srećković. Jedini uverljivi i suštinski oponent, u filmu se izgleda pojavio slučajno u vidu kratke, u prolazu dobačene potsmešljive replike slučajnog prolaznika koji gleda kako se Matičević batrga da istrči stazu, praćen saobraćajnom kolonom, nestrpljivom da se tvrdoglavi maratonac skloni i prepusti im grad. Kao prirdan i spontan, izdvaja se Matičevićev odnos sa trenerom, Branom Radovićem. Gotovo nesvestan kamere, Brana se bavi svojim zadatakom, ne trudeći se da glumi. Scena u kojoj sedi na Brankovom mostu, čekajući da mu se pitomac pojavi među poslednjima, samo zbog načina na koji Brana odsutno sluša pouke starčića kraj sebe kako ni po koju cenu ne treba stati u trci, sve vreme gledajući u pravcu Novog Beograda, jedna je od najdirljivijih scena u filmu.

Budući da se ideja o trčanju maratona javlja u leto, a maraton je u proleće, film se odvija u sva četiri godišnja doba, što stvara utisak obnavljanja, a istrajnost i borbu glavnog junaka čini opipljivijom. Beograd koji nam Matičević otkriva je specifičan i osvežavajuće zdrav i to ne zbog idealnih, sportskih figura. Sve do pojave ekipe Kenijaca koji su prošle godine odneli prva tri mesta na maratonu, tokom filma se ne insistira na idealnoj slici sportiste. Na probnom krosu koji Matičević trči u februarskoj fazi, uglavnom ga vidimo u društvu staraca. Iako komična, ova scena jasno ukazuje da Matičevićev ideal nisu profesionalne atlete i pobeda kao takva, već sama ideja o istrajavanju i borbu. A, nju najbolje odražava grupa vitalnih starčića koji po zimi uredno kače svoje brojeve i puni elana otpočinju trku.

Kristina Đuković

MI NISMO ANĐELI 3 - ROCK'N'ROLL UZVRAĆA UDARAC

Mi nismo anđeli 3 (Rock’n'roll uzvraća udarac) – Petar Pašić

BUDDY HOLLY U SENCI ACE LUKASA

Rez na Nikolinu Dinastiju i reciklažu Mna pošalica, Mi nismo Anđeli 3 je bliži onome što je mogao biti prvi nastavak: tinejdžerska muzička komedija. Šteta što tinejdžerski deo, spao na jednog momka, doduše sa Buddy Holly cvikerima, koji uglavnom ponavlja da želi da snimi CD i devojku koja nudi pivo statistima, nije ukrao više prostora od turbo folk cirkusijade.

scenario: Srđan Dragojević, Dimitrije Vojnov
uloge: Nikola Pejaković, Srđan Todorović, Uroš Đurić, Zlatko Rakonjac, Nada Macanković, Zoran Cvijanović, Vesna Trivalić, Svetlana Seka Aleksić, Milorad Mandić, Boris Milivojević
žanr: muzička komedija
trajanje: 90 min
proizvodnja: 2006.
zvanični veb: www.minismoandjeli3.com

6/10


Mi nismo anđeli 3 od prethodnih filmova preuzima ikonične likove Anđela i Đavola izmeštajući ih sa pozicije antičkog hora, iz koje su posredno uticali na svoje štićenike, na istu ravan sa junacima, uvođenjem klasičnije legende o prizivanju Đavola i sklapanju ugovora o prodaji duše. Iako se i dalje istrajava na komičnosti njihove suflerske pozicije, zamajac komediji daje zamena mesta dva glavna junaka, Marka, frontmena r’n'r benda bez perspektive (Zlatko Rakonjac) i Dorijana, sredovečne turbo folk zvezde (Nikola Pejaković). Riba-na-suvom komedija, u američkom izdanju mahom zasnovana na (ne)snalaženju u tuđoj koži zbog generacijskih razlika i zadatih društvenih uloga koje je junak prerastao, tj. nije im dorastao, u slučaju Anđela 3, najvećma se zasniva na razlici u muzičkim usmerenjima dva junaka i životnim stilovima koji prate turbo folk naspram rock'n'rolla.

Iako dobro postavljen mehanizam zamene mesta, u velikoj meri i osvežen (posrbljen) spram poznatih nam filmova sličnog zapleta (npr. Otkačeni petak, Veliki, Danas 13 sutra 30), posledice rokade po junake prilično su zbrzane, posebno kada je reč o Markovom znojenju u Vlado Georgijev svilenim košuljama. U ispostavi zamišljenog dualizma, više vremena i bogatija tekstura posvećena je turbo folku čiji su milje i predstavnici uverljiviji i, uprkos stilizaciji, gotovo autentični (kako karikirati nešto što je po sebi karikatura?) dok suprotni, r’n'r, tabor ostaje uglavnom u funkciji mehanike zapleta, tek se u muzičkim numerama prelivajući preko aranžirane ambalaže. Šteta je što je propuštena jača karakterizacija članova Markovog benda, koji uglavnom statiraju dok je od dvorskih luda Dorijanovog cirkusa, napravljeno bar dva sporedna lika od kojih jedan (Milorad Mandić, Manda), opterećuje radnju ne doprinoseći humoru.

Dok u filmu Mi nismo anđeli stilizaciju tvori retro nostalgija koja ima pokriće u romantičnoj priči, zauvek mlad i slobodan filozofiji glavnog junaka, Nikole i detinjastosti zaljubljene devojke, Marine, a tek se potom reflektujući na scenografiju, kostim i rekvizitu (džuboks, stari modeli automobila), stilizovan urbani milje u filmu Mi nismo anđeli 3, mahom je dizajnerski poduhvat. Budući bogato proštepan reklamama, a na proizvoljan način vizuelno blesav i šaren, ključ stilizacije na momente, po nekom uslovnom refleksu, gledalac povezuje sa stilizacijom kojoj je sklona reklama, i sama sve više dramaturški brušena ka igranoj formi. Reklama ima i u holivudskim filmovima, ali ne verujem da sam igde naišla na scenu u kojoj je naziv soka koji želi da se proda ispisan na zidiću u formi grafita. Tobož klincima iz kraja palo na pamet.

U poređenju sa prethodnim nastavkom, Trojka se, umesto recikliranja, hrabrije upušta u promene Mna univerzuma. Tako, deluje da se Trojka odvija u svetu koji je manje nevin u odnosu na prethodne mu faze: Đavo je dekadentniji i mračniji, kao da je od nestašnog huškača na poroke sazreo u kontroverznog Marilyna Mansona, dok je Anđeo iz detinjaste romantičnosti i bolećivosti prešao u stanje melanholije i tromosti pod maskom kičerastog sjaja, poput Elvisa Presleya iz poslednje faze. Sa druge strane, umesto tvorbe sopstvenog iščašenog univerzuma i potrage za intimnijim generacijskim referencama, Trojka se oslanja na koketiranje sa medijski fabrikovanim, lako čitljivim ikonama kao što je Seka Aleksić ili igranje na sigurno sa već potvrđenim veličinama kao što je Vlade Divac. Izuzetak je pojava mladog Vladimira Tice, pevača grupe Manisent i Mentalnost u ulozi jednog od članova Markovog benda kao suptilnija posveta novonastajućem rock’n'rollu kao i autentično muziciranje glumca Zlatka Rakonjca. I da, Buddy Holly naočare-jesu opšte mesto ali uvek upale.

Kristina Đuković

KARAULA

KARAULA – Rajko Grlić

Početak Karaule mora da obraduje svakoga ko ima naklonosti ka filmovima Tito i ja ili Strogo kontrolisani vozovi. I utoliko ga više razočara kada pogleda film do kraja.

Scenario: Ante Tomić, Rajko Grlić (prema noveli “Ništa nas ne smije iznenaditi”, Anta Tomića)
Uloge: Toni Gojanović, Sergej Trifunović, Emir Hadžihafisbegović, Verica Nedeska Trajkova, Bogdan Diklić
Žanr: komedija, drama
Trajanje: 94 min.
Proizvodnja: SCG, Hrvatska, Slovenija, Republika Makedonija, Bosna i Hercegovina; 2006.
Zvanični veb: http://www.karaulafilm.com/


Situacija koja otvara film Karaula, u kojoj poručnik Pašić (Emir Hadžihafisbegović) objavljuje vanredno stanje u karauli na jugoslovensko-albanskoj granici da bi imao vremena da izleči sifilis, podseća na zaplete komedija praške škole: lične (najčešće duboko intimne i prozaične) potrebe junaka sučeljavaju se sa društveno-političkim ulogama u koje su čvrsto ukalupljeni (u ovom slučaju opštevažeći partijski zadaci, vojnička budnost na granicama otadžbine itd.) i samim tim ih ironizuju. Tako otvoren, film Rajka Grlića mora da obraduje svakoga ko ima naklonosti ka filmovima Tito i ja ili Strogo kontrolisani vozovi. I utoliko ga više razočara kada pogleda film do kraja.

Umesto istrajavanja na imaginarnom zapletu koji bi upravljao celom pričom, autori ga degradiraju u aforistični motiv za povremeno zasmejavanje publike, a dinamiku filma na dalje diktira žanrovski šarolika životna drama dvojice vojnike. Zabranjena romansa sa poručnikovom ženom jednog od njih na tragu je tugaljive ljubavne priče iz Oficira s ružom, a pokušaj bekstva iz karaule drugog vojnika nalik je na satiru poput Dobrog vojnika Švejka. Pri tom, ove dve linije slabo rade zajedno, jer je odnos dva vojnika površno skiciran, te njihove drame deluju kao dva simptoma pomenute početne situacije. Tretman je srodan televizijskim serijama: linije radnje imaju nekakav zajednički sadržalac (to što oba vojnika pripadaju istoj karauli, npr.), ali se prepliću mahom kao međusobna odmorišta sa mehaničkim kopčama. Mogućnost da se iskoristi čitav orkestar zapostavljena je i podređena solo izvođenjima.

Razlog za ovakvo ispuštanje uzda i prepuštanje junaka nekakvoj sudbini sveopšte drame umesto konkretne dramske situacije leži u tome što vremenska odrednica “uoči rata” tokom filma sve više dobija na ambiciji da isili priču i junake na predskazivanje haosa koji će uslediti (ratovi i raspad zemlje) umesto da ih naprosto tretira u datoj vremenskoj tački (JNA, kraj 80-ih). Kao da oslanjanje autora na činjenicu da gledaoci znaju šta će uslediti nakon vremena u kom se odvija radnja filma (pomenuti ratovi i raspad zemlje), doprinosi da svoje junake manje upućuju na odnos prema okolnostima koje su im nametnute konkretnom situacijom (vanredno stanje u karauli), a više prema ideji da svojom dramom treba da ponesu krst budućeg raspada zemlje. Ovo se ponajbolje vidi u raspletu filma: linije radnje (poručnikova bolest i strah od nadređenih, ljubavna veza izmedju poručnikove žene i vojnika od poverenja, pokušaj srpskog vojnika da pobegne iz karaule) bivaju naštimovane da se jedna o drugu pomahnitalo sudare i naprosto ponište, umesto raspletu. U ovom trenutku gledalac ostaje potpuno pogubljen čak i prostorno: ko odakle dolazi, ko se sa kim mimoilazi, itd. Kao da je autor rekao junacima: kako znate i umete svi da se okupite - biće kraj filma.

Hvale je vredan trud reditelja da film deluje “tačno”, najpre vidljiv po odabiru multinacionalne ekipe glumaca. Međutim, ovo ne važi i za stil glume gde deluje da svako glumi u nekom svom filmu. Npr. rola Verice Nedeske Trajkove deluje kao ištrihovana verzija neke bremenite pozorišne uloge, dok Bogdan Diklić preteruje u karikaturi. Kako nema stilske konstante na kojoj bi počivale sve glumačke kreacije, deluje da jedna grupa glumaca igra normalne, a druga nenormalne ljude.

Ukratko, Karaula je mogla biti odličan film, možda baš onakav kakvim su ga, nakon premijera, predstavljali u horu svi južnoslovenski kritičari.

Kristina Đuković

PAD U RAJ

SVETSKI, A IPAK NAŠ!!

,,Falling into Paradise", Srbija i Crna Gora, 2004., 90 min.
uloge: Lazar Ristovski,Branka Katić,Olivera Marković režija: Miloš Radović


U početku vam možda neće biti baš najjasnije šta je to što vam se ne sviđa u ovom filmu. Kasnije ćete lako doći do zaključka da vam se ništa ne sviđa. Filmove zbog kojih pomislite da je španska inkvizicija našla nove načine za mučenje bi svakako trebalo zabraniti. ,,Pad u Raj" zaista deluje na psihu čoveka kao srednjovekovna tortura.
Po rečima reditelja ,,Pad u Raj" pripada ,,komediji apsurda", šta god to značilo. Možda to znači da treba da se nasmejete. Bar nekoliko puta tokom filma. Bar jednom. Dobro, možda ,,komedija apsurda" i nije komedija. Možda je ključna reč za definisanje ovog filma ,,apsurd". Ono što zaista jeste apsurdno je činjenica da je uopšte snimljen film na osnovu ovakvog scenarija, koji mora da je postojao u nekom trenutku, iako se odaje utisak suprotnog. U proizvodnji ovog filma učestvovalo je više evropskih produkcijskih kuća, uz podršku nekoliko evropskih fondova među kojima je i Euroimaž čime su povećane razmere ovog apsurda.. Miloš Radović je očigledno imao sreće da snima u takvoj međunarodnoj koprodukciji, pre nego što je njegov prošlogodišnji film ,,Mali svet" ugledao mrak bioskopskih sala. U suprotnom, sasvim je sigurno da bi se njegova reputacija ,,talentovanog i prespektivnog" reditelja, stečena na osnovu kratkih filmova ,,Iznenadna i prerana smrt pukovnika K.K." i ,,Moja domovina", srušila kao kula od karata
,,Pad u Raj" je film napravljen za strance, jer teško je poverovati da nekome u ovoj zemlji može biti simpatično da gleda kako neki prepotentni i nadobudni reditelj predstavlja svoj narod kao odbegle ludake iz sanatorijuma. On ih naziva ,,bizarnim čudacima". Dobro. Svi smo sad u fazi nacionalnog otrežnjenja o događajima koji su za nama, ali negde ipak treba povući crtu. Nema potrebe za vređanjem ovakve vrste. Ali, imajući u vidu kvalitet ovog ostvarenja, teško da će i strancima biti uživanje pogledati ga.
Ovaj bestidni i uvredljivi film je dramaturški sasvim nezanimljiv. Radnja je potpuno nedefinisana, a vrhunac je kada dvojica aktera počnu da planiraju i organizuju atentat na Miloševića. S obzirom da znamo da do takvog razvoja nije došlo cela priča od mnogo dosadne prerasta u jedno jezivo maltretiranje nerava. Utisak je da je i pored skupih eksplozija pirotehnika protraćena, jer je teško poverovati da NATO bombarduje kontejnere u centru Beograda. Likovi su nedosledni i neuverljivo iskarikirani. Lazaru Ristovskom je trebalo skrenuti pažnju da ne snima ponovo ,,Underground", a Radoviću da sinonim za humor nije prostakluk.
Dok se Radović tapše po leđima i čestita sam sebi na svojoj inteligenciji, savet za njega je ,,Hit d roud!". Ovaj film sa engleskim nazivom je toliko očigledno američko-ulizički, a toliko negledljiv, da je teško zamisliti nekog Amerikanca kojem će ovaj film laskati. Ipak je Amerika zemlja gde se prave dobri filmovi, kako oni pro-američki, tako i oni anti-američki, za razliku od naše zemlje (kako god se ona zvala) gde se snimaju samo loši filmovi.

OCENA: *

Milan Todorović

PLJAČKA TREĆEG RAJHA

MANGUPI OVERAVAJU PLJAČKU

,,Pljačka III Rajha", Srbija i Crna Gora, 2004., 105 min.
uloge: Dragan Nikolić,Nikola Đuričko,Vojin Ćetković,Isidora Minić režija: Zdravko Šotra

Koliko god mi, kao narod, voleli da gledamo domaći film kao takav, negde ipak treba povući crtu. Dokle god ljudi koji prave filmove u našoj zemlji ne nauče kako se to radi, bioskope u kojima se prikazuju ova nazovi dela domaće nazovi kinematografije treba zaobilaziti u širokom luku.
Producente i ekipu filma ,,Pljačka III Rajha" ipak treba pohvaliti, jer su razmišljali svetski. Čak holivudski! Marketinški je obavljen odličan posao. Premijera je najavljena skoro godinu dana ranije, plakat je odštampan i pre nego što je počelo snimanje, napravljen je foršpan u holivudskom stilu, snimljena je originalna muzika, angažovani su popularni glumci različitih generacija, kao i reditelj izuzetno gledanih filmova kao što su ,,Lajanje na zvezde" i ,,Zona Zamfirova", ali o jednoj bitnoj stvari nije vođeno računa. Scenario je tanak da tanji ne može biti. Diskutabilno je da li u filmu uopšte i ima radnje, jer film osim predugačke ekspozicije, praktično i nema osnovne dramaturške elemente. Princip dobre drame, u ovom slučaju filma, je da postoji što kraća ekspozicija, što ubedljiviji zaplet, peripetije, obavezna kulminacija, klimaks i logičan rasplet. Izgleda da scenarista ovog filma, Zdravko Šotra, koji je adaptirao već postojeći scenario Ljube Moljca, nije pazio na prvom času dramatrugije. Ali valjda je čovek pogledao bar jedan, od mnogobrojnih, filmova o pljačkama. To su filmovi u kojima glavni junaci imaju plan kako će nešto opljačkati, i zatim pokušavaju da sprovedu taj plan nailazeći na razne probleme, da bi na kraju u uzbudljivoj završnici obavili svoj posao. To nisu filmovi o seksualnom životu lopova, koji ,,overavaju" svoje žene do iznemoglosti (da su tuđe, bar bi postojao neki sukob). To nisu filmovi u kojima se glavni junaci tek posle 52 minuta sete da bi bilo dobro da opljačkaju III Rajh. To nisu filmovi u kojima se pljačka obavlja tako što se upravnik banke udari po glavi i bez ikakvih problema iznese plen. Pljačka, koja traje 5 minuta, nije nimalo zanimljiva niti uzbudljiva. Pri tom su dva glavna junaka nerazdvojni tandem. Zašto? Zato što je jedan od njih, po imenu Glavonja, sjajan obijač. Nema brave koju on ne može otvoriti. Drugi, po imenu Kalauz, je glup. Da, da... To je njegova specijalnost. Čovek je glup i zato je prvorazredni lopov. I da... Možete se nasmejati do suza, ali od muke. Blaženi su oni kojima je ovaj film izmamio bar dva ili tri iskrena osmeha. Uostalom, najbolji delovi filma su oni koji su u tv spotovima.
Iako se izdvaja iz uobičajenog repertoara domaćeg filma, ovaj film je tipičan primer onoga što se zove ,,kako mali Đokica zamišlja...", u ovom slučaju, filmsku produkciju. Osnova svakog filma je scenario, a posle ide sve ostalo.
Nije svaki domaći film sam po sebi lošiji od stranih produkcija. Ima domaćih filmova koji mogu parirati čak i holivudskim filmovima, ali ne treba ni prema svakom domaćem filmu biti blagonaklon. Pravila igre su, kao i u sportu, za sve ista. Ne razlikuju se od zemlje do zemlje. Filmovi domaće produkcije ovakvim pristupom mogu biti samo diskvalifikovani, ne zbog jeftine produkcije, već zbog inertnosti domaćih ,,autora". (Broj zvezdica uneti po sopstvenom nahođenju.)

Milan Todorović

KAD PORASTEM BIĆU KENGUR

FILM SA NERVNIM SLOMOM

,,Kad Porastem Biću Kengur", Srbija i Crna Gora, 2004., 105 min.
uloge: Sergej Trifunović,Boris Milivojević,Gordan Kičić,Marija Karan režija: Radivoje Andrić


Lik manekenke koju igra Marija Karan kaže liku kojeg igra Sergej Trifunović: ,,Ja ne volim holivudske filmove!", a on na to iznerviran odgovara: ,,A koje voliš, majke ti!? Rumunske?" Takav primer verovatno je moguć samo u našim filmovima, dok je za ostatak sveta dobar primer za istu situaciju - srpski film. Kao što samo Rumuni vole svoje filmove, tako i samo Srbi misle za svoje filmove da se njima mogu ponositi.
Na plakatu za film ,,Kad porastem biću Kengur" stajao je i podnaslov ,,Munje 2"! Moguće da je razlog za to činjenica da je veći deo glumačke ekipe isti, kao i reditelj i producenti, pa su oni dobronamerno hteli da potsete publiku na nešto prepoznatljivo. Ipak je verovatnije da su beskupulozno hteli da prevare publiku lažnim navođenjem da je u pitanju nastavak hita od pre nekoliko godina. Tako nešto se dešavalo samo u video klubovima gde su vlasnici istih proizvoljno davali naslove svojim piratskim kasetama, pa su tako pravljeni nepostojeći serijali kao što je ,,Niko" (1,2,3,4,5…), i bezbrojni izmišljeni nastavci, kao što je ,,Američka lepota 2", šta god to bilo. I posle, ajde da se borimo protiv piraterije!
Naravno, kao i kod svih domaćih filmova poslednjih godina, osnovni problem je u samom scenariju. Dramaturški neujednačen scenario prati priče više likova, ortaka iz kraja (u ovom slučaju Voždovca), koje se ponekad ukrste. To ukrštanje nije ničim opravdano i potpuno je besmisleno. Postavljeni okvir radnje predstavlja prenos fudbalske utakmice Premijer Lige u kojoj je golman ortak iz kraja, Kengur. Međutim, film i posle utakmice traje više od pola sata i bavi se bliskim susretima sa vanzemljacima (!). No comment! Deo priče koji se dešava u kladionici je potpuno iskarikiran i stilski odskače od drugih tzv. urbanih priča. Ovaj deo filma liči na komičnu verziju jednog od najlošijih filmova poslednje decenije, filma ,,Normalni ljudi" Olega Novkovića. Ali ne može se reći da je mnogo duhovitiji u odnosu na Novkovićev film. Likovi u kladionici su potpuno isprazni, i nejasna je motivacija većine od njih za to što rade. Uostalom, ko je u ljubavnoj vezi sa konobaricom?? Priču o momcima koji sede na krovu zgrade i po ceo dan se opijaju nema smisla ni komentarisati. Jedina zanimljiva i lepa priča je ona o ljubavnom sastanku studenta montaže i poznate manekenke, bar prve dve trećine te priče. Kasnije i sama priča doživljava nervni slom, kao i glavni lik. Iako taj deo priče ima kritičan problem sa tajmingom, jer izgleda kao da traje čitavu noć, a ne samo sat – sat i po, ipak predstavlja zanimljivu studiju prvog sastanka i kompleksa koji isti prirodno nosi.
Raša Andrić je posle filmova ,,Tri palme za dve bitange i ribicu", ,,Munje" i sada ,,Kengura", očigledno nazadovao svakim sledećim filmom. ,,Kengur" je film u kome se ne zna o čemu je priča niti zašto se tako završava. Iako u početku deluje suprotno, ipak je ovo tipičan domaći film sa neograničenom količinom prostakluka. Svetla tačka filma je izuzetno perspektivna i talentovana mlada debitantkinja Marija Karan, pred kojom je zasigurno svetla karijera, osim ako je ne upropasti ulogama u Pavićevim serijama i lošim filmovima.


OCENA: * *

Milan Todorović

ZONA ZAMFIROVA

ZONA ZAMFIROVA

Režija: Zdravko Šotra
Uloge: Katarina Radivojević, Vojin Ćetković, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Nikola Đuričko, Radmila Živković, Svetlana Bojković, Ružica Sokić, Nebojša Cile Ilić, Branimir Brstina, Danica Maksimović, Jelica Sretenović, Sloboda Mićalović, Tihomir Stanić, Biljana Krstić, Bata Paskaljević.
Žanr: ekranizacija
Distribucija: Tuck

Reditelj Zdravko Šotra je pre 35 godina već ekranizovao »Zonu Zamfirovu« za Televiziju Beograd što govori o stažu ovog prekaljenog veterana. Ovogodišnja verzija »Zone« je stoga druga prilika ovog iskusnog autora da zarije zube u sočni Sremčev tekst koji se smatra klasikom naše književnosti. Retki su autori koji su toliko dugo nadahnuti jednom temom. Međutim, kada se pojave, takva trajna opsesija uvek rezultira upečatljivim delom koje ne mora biti kvalitetno. Naprotiv, dugotrajna vezanost za tekst može dovesti da preterane ili preambiciozne prerade.

»Zona Zamfriova« definitivno nije domet koji bi se u današnje vreme mogao smatrati ozbiljnim savremenim ostvarenjem kakvo bi zasluživalo pažnju bioskopske publike. To kažem po nekom akademskom estetskom kriterijumu. Nažalost, ovakav ekscentričan komad je slika i prilika naše filmske tradicije, trenutnog stanja svesti naših producenata i verovatno najmanji zajednički sadržalac očekivanja televizijom ometene publike lišene ukusa.

Kad se dramatizuje i realizuje literarni klasik postoje četiri puta koja autor može odabrati. Prvi i najčešći put je rekonstrukcija u kojoj autor do tančina ovlada ikonografijom epohe i značenjima koja su određene pojave imale u to doba. Drugi metod je osavremenjivanje gde se prouči tekst a onda se pronađu savremene paralele starim značenjima. Treći put je dekonstrukcija, razaranje i ponovno sastavljanje izvornika. Kod nas se najčešće ode četvrtim putem. To je put površnog i lošeg filma.

Šotra je odabrao peti put. To je stvaranje jednog anahronog, neosmišljenog filma koji kroz bogatstvo proizvoljno upotrebljenih znakova tvori autohtonu estetiku u kojoj rasprava o valjanosti pojedinih elemenata postaje izlišna. Međutim, »Zona Zamfirova« nije prvi film ove vrste. Ona se nadovezuje na bogatu tradiciju raznovrsnih humorističkih rekonstrukcija epohe u kojima je prednjačila Soja Jovanović. Šotra je, dakle, nastavljač tradicije. Čuvar plamena koji demistifikuje izmišljene vrednosti. Međutim, ako iskreno sagledamo čitav fenomen, tek deo filmske javnosti prepoznaje opasnosti gajenja ovakvog filmskog jezika. Naime, čuvari plamena još uvek nesumnjivo osećaju puls publike koja poslednjih 60 godina gleda iste narativne sklopove u kojima se jedino smenjuju glumci usled bioloških faktora a ne stilske evolucije.

Tradicija filmova po našim humorističkim klasicima, od Nušića i Trifkovića do Sremca je po estetici bliska hongkonškoj odnosno indijskoj produkciji gde literatura služi kao povod za oblikovanje bioskopskog proizvoda koji bez većih ambicija služi za popunjavanje bioskopskog programa. To je relikt iz doba pionira naše kinematografije kada još uvek nije bilo filmskih škola. A glavna osobina tog ustrojstva je svođenje filma na određeni broj minuta nekonsekventne igre svetlosti. Uprkos svemu, ta esteika je u našem kolektivnom pamćenju stekla neku vrstu dostojanstva, odnosno proglašena je za legitiman deo istorije. »Zona Zamfirova« je vrlo slična tim starim filmovima. Napadati Šotrin film znači poništiti toliko hvaljenu i bezbroj puta repriziranu istoriju i tradiciju. Taj napad nije bez presedana i nije naročito ekskluzivan ali je suština u tome što se ta tradicija sama od sebe obnavlja jer publika zapravo podnosi (producenti misle da traži) stalno iste sadržaje. Jedini alibi koji filmska prošlost ima u odnosu na svoje povampirenje u Šotrinom ritualu je to što »Zona Zamfirova« , nekome ko ne poznaje glumce, zaista može delovati kao film iz 1958. (1957. je snimljen prvi jugoslovenski film u boji »Pop Ćira i pop Spira« Soje Jovanović). Stari autori, za razliku od Šotre, nisu imali priliku da napreduju i upoznaju se sa novim tendencijama.

Čak i kada bi »Zonu Zamfirovu« tumačili kao eksperiment čiji je cilj da se falsifikuje stari film, ističe se problem scenarija. Stari scenariji su bili bolje napisani. Zdravko Šotra je sam adaptirao Sremčev klasik koji spada u mnogo puta korišćenu, večitu, matricu priče o zabranjenoj ljubavi. Kao i svaki pripovedački temelj, ovaj kalup nudi bezbrojne varijacije i neograničenu svežinu. Mogućnosti su neiscrpne a scenaristioma je posao olakšan time što su ključni punktovi u priči već definisani. Dakle, mogućnosti su neiscrpne ali se u svakom tih filmova, pre svega, moraju definisati likovi ljubavnika. To je osnovno. Mora se videti zašto su oni jedno za drugo i kako su se zavoleli. Toga kod Šotre nema. Štaviše, Zona i Mane samo jednom razgovaraju pre venčanja. Takvo rešenje se može braniti tike što su se međusobno primetili zbog fascinantne lepote. Naročito, zbog toliko naglašene Zonine lepote. Ali, tu onda već moramo ući u sfere ideološke rasprave. Jer, ako je tako, onda Šotra u »Zoni« osporava kastinsko uređenje i afirmiše čulni i telesni doživljaj ljubavi. Postavlja se pitanje gde je tu lepota duha? Gde je razumevanje za autsajdere? Kakve vrednosti uopšte nosi film?

Na poslednje pitanje se dobija jasan odgovor – film nije osmišljen tako da nema planiran sklop vrednosti. To nas, naravno, ne sprečava da ga čitamo iako su značenja spontana, neplanirana od strane stvaralaca.

Međutim, još je zanimljivije uporediti ideološki koncept knjige sa onim što je Šotra preneo u film. Naime, stari pisci Sremčevog kova su bili tvrdi konzervativci koji su se trudili da brane preduzetničko, kapitalističko, uređenje u svojim delima. Oni su osuđivali pokušaje buržoazije da se proglase za aristokratiju kada stvore određeni kapital. Istovremeno su uvek imali u vidu da se bogata devojka u komadu uda za mladića koji je na putu da izjednači pa čak i premaši tastovo bogatstvo. Dakle, njihova dela nisu govorila o tome kako je staus nepravedna prepreka ostvarivanju ljubavi već kako je sam status lažan pa kao takav ne može biti prepreka ljubavi. Pitanje je kakav bi bio odnos Stevana Sremca prema likovima koji se zaista staleški razlikuju. U obzir se mora uzeti i tadašnja konvencija žanra da je ljubav između princa i sirotice mofguća ukoliko se na kraju ispostavi da je i ona kraljevske krvi. Film nimalo ne istražuje ovaj aspekt niti ga problematizuje.

Osim problema opisivanja likova i ideološke neodgovornosti, postoje i nevolje sa zapletom. Filmu nedostaje napetost i neka vrsta formalnog rešenja koje bi poništilo činjenicu da gledaoci u principu znaju ishod priče. Takođe, sklop događaja ne nudi dovoljno aktivnosti mladim ljubavnicima. Ta pasivnost je učinila da glavne junake zasene sporedni. Svakako je ovakva forma doprinela i slabijem glumačkom dometu.

Intonacija filma je suviše čedna za današnje standarde. Nesumnjivo je da RTS kao producent ima određene zahteve kad je reč o prikazima delikatnih scena ali odavno se na televiziji, a kamoli u bioskopu, ne govori da decu donose rode. Unošenje seksualnog aspekta koji je potisnut u starom izvorniku priče je nešto što savremene adaptacije moraju imati na umu.

Film je snimljen i montiran u rekordnom roku i to je sigurno moglo uticati na ukupni rezultat. Izvan otvorenih pritisaka niških producenata da film po svaku cenu doživi premijeru na tamošnjoj reviji filmova tzv. festivalu, sve je bilo u Šotrinim rukama.

Vizuelni pristup je maksimalno pojednostavljen. Kompozicija kadra je anahrona sa nerealnim brojem prizora koji se dešavaju u isto vreme. Situacije se suviše ponavljaju i to je scanraistički proble, ali ni režija ne uspeva da učini dešavanje vitalnim. Smene dana i noći su korektne tako da je protok vremena jasno izražen. Donekle se mogu primetiti materijalne greške u skoku od nekoliko godina tokom koga se devojčica pretvorila u devojku, Manetu izrasli brkovi, a svi drugi su ostali isti. Upravo na tako malim a važnim detaljima se dokazuje koliko rutina reditelja veterana ume biti dragocena ali i pogubna u jednoj dezorijentisanoj kinematografiji.

Integracija muzičkih numera u radnju, insistiranje na pesmama i stihovima koji govore o junacima pa i sam vizuelni koncept svedene a ipak razbarušene beleške o radnji približava »Zonu Zamfirovu« idealu indijskog, bolivudskog, filma koji spaja romansu, junaštvo, humor i pesmu. Svaka sličnost sa Bolivudom tj. bombajskom industrijom filma je, naravno, slučajna. Međutim, sličnost sa šemom zabavnog televizijskog programa nije slučajna. Šotrin rad je u velikoj meri definisao naš zabavni program kome su svojstvena muzička odmorišta. Tu, naravno, može postojati i još stariji uticaj »komedije sa pevanjem i pucanjem« no to je već manje verovatno.

Gluma je čvrsto vezana za scenario i rediteljske indikacije. Naime, scenario je pisan na starom niškom dijalektu i glumcima nije omogućeno da se otmu kontroli i sami dodaju replike. Pritom, sva iskakanja izvan onoga što nazivamo dobrim ukusom, kad je o glumi reč, su toliko očigledna da ne verujem u previd. Ni na snimanju, ni u montaži.

Katarina Radivojević je posle »Lavirinta« i »Zone Zamfirove« došla u fokus naše filmske javnosti. Kao Paulina Manov, u ovo vreme prošle godine, sa filmovma »Bumerang« i »Apsolutnih sto«. Radivojevićkin »Bumerang« je svakako »Lavirint« te joj »Zona Zamfirova« mora biti »Apsolutnih sto«. Čitav film je trebalo da bude izgrađen oko njenog lika. Naslovni likovi, u principu, mogu biti glavni i prisutni u većem delu filma ili mistični i minimalno prisutni. Nema sredine. Primera za prvi opis ima bezbroj, a za drugi je primer Heri Lajm u »Trećem čoveku«. Primer loše postavke koja je tražila sredinu je , recimo, lik Hanibala Lektera u Ridli Skotovom »Hanibalu«. Isti problem ima Zona u Šotrinom filmu. Pojavljuje se previše da bi bila misteriozni akcenat a suviše malo da bi bila junakinja. Problem Zonine pasivnosti iz scenarija dodatno ograničava prostor za igru. U takvoj postavci, Katarini Radivojević jedino preostaje da se lepo slika jer za neko ozbiljnije tumačenje lika nema prilike.

Vojin Ćetković, kao Mane, isporučuje rolu kakva se retko viđa u evropskom filmu. Njegova gluma je prepuna agresivne mimike, previše pantomime, slično Džeki Čenu na početku karijere, iz faze »Pijanog učitelja« i »Neustrašive hijene«. »Zona Zamfirova« i Čenovi filmovi se razlikuju taman onoliko koliko Ćetkovićeva, jedinstvena gluma, odskače od onoga što se inače viđa na ekranu.

Nikola Đuričko, već rutinirano, unosi raspričani urbani šarm u ruralno glumljen film, i jedini se uz Tihomira Stanića ne drži niškog narečja. Stanić, pak, igra Stevana Sremca, čime posle uloga Ive Andrića i Miloša Crnjanskog, definitivno postaje univerzalni glumac za uloge pisaca.

Ostatak glumačke ekipe je sastavljen tako da potvrdi tezu o tome da je naša kinematografija jedinstvena jer za najmanju ulogu možete angžovati barda. To, naravno, ne znači da su sve uloge igrali dobitnici »Dobričinog prstena«. Ima i dobitnika »Sterijine nagrade«, ali i dosta debitanata kao i opskurnih, verovatno provincijskih glumaca. Čak ni podela puna velikana ne garantuje kvalitetnu interpretaciju. Štaviše, mnogi glumci su krivi podseća na indijski bioskop nego na ono što se smatra konezervativno dobrim filmom.

Pritom, stalna poređenja sa Bolivudom nisu nipodaštavanje. Ni »Zone« ni Bolivuda. Neki autori, poput Baza Lurmana, ceo život žele da ih neko spontano uporedi sa Bolivudom. Bolivud je izraz autentične bombajske poetike i iskrenosti. Ali za Bolivud je potrebna i naivna vera u moć bioskopa i čisto komercijalni duh. Toga u »Zoni Zamfirovoj« nema. Mi ipak ne živimo u zemlji gde krave imaju prednost u saobraćaju.

Film je daleko od tehničke uglađenosti iako je snimljen na traci. Ipak, u poređenju sa aktuelnom ponudom, »Zona Zamfirova« ima znatno više smisla od doteranijeg »Lavirinta« i mnogo veću doteranost od smislenije »Male noćne muzike«. Pa ipak, »Zona« je jedino delo, u troglavoj invaziji domaćeg filma, za koje se ne može reći da ne valja ukoliko iskreno uživate u reprizi »Pop Ćire i pop Spire«. Upitajte se.

Suštine je u tome da ni »Zona« ni »Pop Ćira« nisu klasici kada se posmatraju današnjom optikom. Uz amandman da Šotra danas raspolaže slabijim i neiskusnijim glumcima nego Soja Jovanović onomad. Ipak, ti filmovi su deo jedne tradicije i iracionalnog poverenja koje producenti i gledaoci osećaju prema razgaženim televizijskim formama. Anketa bi pokazala da bi ljudi radije gledali ovako nešto nego »Fatalnu ženu«, »Matriks« ili »Jedan na jedan«. Zato je ovaj film nemoguće napasti jer je on pre svega odraz lošeg ukusa oblikovanog užasnim serjama snimljenim u propagandne svrhe od strane naših para. I »Zona« zato ispunjava svoj cilj te ima neku vrstu RTS-dostojanstva. Tu istu granicu su naši filmovi često prelazili. Problem je u tome što ta granica nije nešto čime treba da se bavi ozbiljna filmska kritika.

Mnogi smatraju da će »Zona Zamfirova« kao investicija RTS pravu meru dobiti na malom ekranu i da je bioskop samo put do tog formata. Sumnjam. Ovakvo ostvarenje jedino ima smisla u konkurenciji sa »Lavirintom« i »Malom noćnom muzikom«. U poređenju i direktnoj konkurenciji sa američkim programima i srpskim glam-neukusom nema prostora za Šotru i Sremca. Danas ipak svi vrlo rado čitaju titlove.

Dimitrije Vojnov

TT SINDROM

TT SINDROM

Režija: Dejan Zečević
Uloge: Sonja Damnjanović, Nikola Đuričko, Bane Vidaković, Nebojša Glogovac, Džemail Mahsut, Feđa Stojanović, Dušica Žegarac, Ljubinka Klarić, Radmila Tomović.
Žanr: horor
Proizvodnja: 2000. – 2002., Jugoslavija
Produkcija: ReVision, Tangram
Distribucija: VANS

Kada se posmatra iz vizure ljubitelja kvalitetnog filma, praćenje domaće kinematografije izgleda kao maliciozan ali suštinski ipak uzaludan oblik mazohizma. Ne samo da smo bili uskraćeni za kvalitetne filmove već je filmska istorije kao deo naše civilizacije na neki način stala kada su sva ostvarenja manje ili više počela da se vrte oko istih pripovedačkih obrazaca, dnevnopolitičkih dešavanja i glumačkih persona.

Međutim, sada je napokon izašao »TT Sindrom« - temelj jedne sasvim izdvojene i potpuno nove scene u srpskoj bioskopskoj istoriji. Naime, reč je o beskompromisnom niskobudžetnom hororu koji je konačno izveo godine entuzijazma pred gledaoce, u mrak bioskopske sale. Napokon su se na ozbiljan nači obistinile težnje mnogih ljubitelja žanrovskog filma koji su već decenijama osujećeni time što se čist žanrovski film, a naročito horor i naučna fantastika, ne rade kod nas.

Horor tj. morbidni triler sa fantastičnim elementima nije sasvim stran našoj filmskoj baštini. Najdosledniji autor ove linije je hrvatski pionir Oktavijan Miletić (1902 – 1987) koji je još početkom prošlog veka snimao eksperimentalne filmove sa referencama na tadašnje horor klasike. Nažalost, Miletić nije uspeo da ostavi dubljeg traga u našoj kinematografiji pošto je posle zanemarljivo kratkog angažmana u NDH bio skrajnut i završio je kao striktno tehnički saradnik posle Drugog svetskog rata. U Hrvatskoj su tu tradiciju nastavili reditelji Zoran Tadić i Živorad Tomić u saradnji sa književnikom i scenaristom Pavaom Pavličićem. Oni su pre svega radili krimiće ali su povremeno odlazili u pravcu ezoterije što najbolje potvrđuje nezaboravno remek - delo »Ritam zločina«. 1976. godine Krsto Papić snima prvi otvoreni SFR jugoslovenski horor »Izbavitelj« po prozi sovjetskog pisca A. S. Grina i osvaja nagradu na čuvenom festivalu fantastičnog filma u Trstu. Mnogi pamte i čuvenu »Leptiricu« Đorđa Kadijevića. Vrhunski domet u integraciji horora i intelektualnog značenja ipak postiže Goran Marković u remek – delu »Već viđeno« iz 1987. godine u kome opisuje torturu koju je pretrpela naša građanska klasa posle Drugog svetskog rata. Markovićeva sklonost prema košmarnom bioskopu se može utvrditi i u njegovom ranijem filmu »Variola vera« iz 1982. godine koji se služi i formom »filma katastrofe« i stilskim arsenalom horora kada govori o istinitom slučaju epidemije velikih boginja. Nažalost, nijedan od ovih filmova nije direktno započeo oblikovanje osobene tradicije žanra kod nas tako da većina novih domaćih autora nastavlja tradicije velikih inostranih stvaralaca.

»TT Sindrom« govori o skupini mladih Beograđana koji se suočavaju sa sumanutim koljačem mutnih misticističkih motiva u javnom WC – u gradskog turskog kupatila.

Scenario je napisao sam reditelj Dejan Zečević i omeđio ga je sa nekoliko uslovnosti koje zapravo i čine kontemplativnost horor žanra. Uprkos reminiscencijama koje objašnjavaju genezu nekontrolisanog zla što se zbiva junacima, »TT Sindrom« zapravo funkcioniše u okvirima jedne situacije i jedne lokacije čime jasno objavljuje da se nadovezuje na venu filmova inspirisanih »Teksaškim masakrom motornom testerom«, remek – delom Toub Hupera. Postavka likova je konkretno opredeljena za etičku, a povremeno i moralizatorsku liniju horor žanra – dakle, stradaju oni koji greše, npr. oni što zadovoljavaju svoje sodomističke nagone ili uzimaju drogu. Zaplet je dat u namerno proizvoljnom maniru italijanskog genija Darija Arđenta, autora koji je artikulisao prvobitne filmske eksperimente Maria Bave i uveo veću upotrebu subjektivnih planova u horor čime je direktno zadužio Brajana De Palmu i Džona Karpentera koji su izgradili čitave karijere kombinujući Arđentova rešenja sa vlastitim autorskim obeležjima. Ovako složen sistem estetskih veza se može uporediti sa slučajem pesnika koji se opredeli za stih sa određenim brojem slogova i time stiče podjednak broj poštovalaca i protivnika.

Takva vrsta scenarija ima svoja specifična pravila i može biti tumačena samo od strane kritičara koji imaju dovoljno znanja o duhu žanra. Iz ugla potpunog razumevanja filmofilske materije i specifičnosti teksta, možemo detektovati nekoliko nespornih scenarističkih problema. Naime, likovi su prlično banalno postavljeni. Njihove osobine i motivacije su suviše razvodnjene u pokušaju da se približe modelu prepoznatljivog građanina. Naravno čak i takvi likovi stoje kao svetao primer okruženi karakterima iz drugih domaćih filmova. Ipak, drugi domaći filmovi nisu nikakvo merilo.

Humor je značajan element horora i u »TT Sindromu« je isporučen linijom manjeg otpora. Naime, najefektniji humor u hororima proističe iz grotesknosti strave koja u jednom momentu prestaje da bude jeziva i postaje smešna. U ovom filmu, humor uglavnom potiče izvan radnje, iz dodatih verbalnih viceva i dramski irelevantnih detalja. Sposobnost žrtava da izgovaraju duhovite replike dok ih ubica tamani je značajan problem i razgrađuje uverljivost priče. Problem ubacivanja humora u horor filmove je glavni izvor krize žanra u svetskim okvirima tako da ovaj propust ne čudi.

Poneki elementi zapleta, koje ne bih otkrivao zbog uživanja u filmu, su takođe mogli biti uglačani a mnogi delovi lokacije nisu dramaturški razigrani. Pa ipak, »TT Sindrom« se scenaristički, uglavnom, drži i njegovi drmaturški problemi ne osporavaju delo već samo pokazuju da se na određenim deonicama još moglo raditi.

Glumačka ekipa filma je veliki problem. Naime, Zečević je napravio ogromnu grešku angažovanja prepoznatljivih glumaca za glavne uloge čime je postigao dva autogola. Prvi je vrlo bolan jer su Đuričko i Glogovac samo ponovili svoje slavne rutine iz neslavnog opusa pokazujući da su posle par, slabih do izuzetno loših, filmova dali sebi za pravo da uđu u manir. Drugi autogol je proistekao iz toga što poznati glumci sugerišu publici da su njihovi likovi važniji od ostalih i takva podela ubija napetost. Postoje i dalje horori sa zvezdama ali u najuspešnijima zvezde obično nastradaju neočekivano rano. Primeri su »Vrisak« i »Duboko plavo more«. Bane Vidaković i Boris Komnenić su iskusno izgradili svoje zahtevne role. Najveća glumačka poslastica su ipak omaži velikim klasicima. Džemail Mahsut, čuveni Redžepi iz »Variole vere« igra beskućnika Merlina i dokazuje se kao nezaobilazna ikona balkanskog filma. Vrhunac lucidnosti je ipak uloga Dušice Žegarac, glumice koja je igrala u filmu »Aenigma« Lučija Fulčija, jednog od najbizarnijih i najbestidnijih autora u istoriji horor i ekploatacijskog filma. Zanimljivo je da je u »Aenigmi« igrao i Dragan Bjelogrlić i da njegovom liku prozor odrubi glavu! Genijalan izbor.

Muzika Andreja Aćina znatno doprinosi ugođaju i ovaj mladi kompozitor se izdvaja kao jedan od najkvalitetnijih domaćih autora filmske muzike. Arhivska muzika je takođe vispreno upotrebljena u funkciji stvaranja atmosfere. Uz muziku se na svetski nivo kvalifikuje i šminka koja sasvim korespondiora sa dometima drugih kinematografija u ovakvom budžetskom okviru.

Zečevićeva režija je opredeljena za sadržinski pristup scenama strave. Naime, autor se ne trudi da stvori napetost kroz upotrebu montaže već se uglavnom oslanja na strah proistekao iz jezivih prizora. Ovakav pristup se ispostavio kao prilično rizičan pošto montažni tretman napetosti, u principu, pojačava efekat surovih prizora.

Kretnje kamere pokazuju blagodeti nove digitalne tehnologije ali ih Zečević koristi više u pravcu realizma nego stilizacije što iznenađuje pošto se radi o autoru sklonom maštovitom oblikovanju filmske stvarnosti. Vreme će pokazati da li je ovakva upotreba nove tehnologije primer suvišne slobode ili ostvarenje duboko isplanirane strategije.

Ako se izuzmu povremeni poremećaji u praćenju prostornih odnosa, Zečevićev film stoji kao zrelo realizovano delo koje može stati uz rame sa sličnim inostranim ostvarenjima.

»TT Sindrom« je film – međaš koji se apsolutno mora podržati jer ispisuje nove stranice u istoriji naše kulture. Pored svog civilizacijskog značaja, ovaj film stoji i kao trijumf autorove dvogodišnje borbe da mu trud ugleda tamu bioskopske dvorane.

»TT Sindrom« se mora doživeti kao izvanredna odskočna daska potencijalno velikog autora i jedne nepravedno marginalizovane scene u krvavi tok bioskopskih košmara koji ispunjavaju živote najvernijih ljubitelja istinskog filmskog straha. Bravo!

Dimitrije Vojnov

SRBIJA GODINE NULTE

Srbija, godine nulte

Režija: Goran Marković
Uloge: Goran Marković, Dragana Martinović, Rade Marković, Veran Matić, Olivera Marković, Vojin Marković, Zorica Moskovlić, Sophie Duez, Bernard - Henri Levy.
Proizvodnja: Francuska - Jugoslavija 2001.
Distribucija: VANS

U filmskoj kritici ne postoje pravila. Ipak, mogu se odrediti pojedine uslovnosti koje čine studioznu filmsku kritiku. To su, analiza autorove namere, rasprava o tome koliko je ta namera ispunjena (i na koji način) i zaključni sud o tome koliko su te namere relevantne.

"Srbija, godine nulte" Gorana Markovića je delo koje igra po svojim pravilima i reanimira posustalu srpsku filmsku kulturu.

Reč je o formalno oslobođenom delu u kome se lična ispovest sprovodi kroz izjave, igrane rekonstrukcije događaja i arhivske materijale. Takva forma je zapravo više neka vrsta igre, autorov poziv da zakoračimo u njegovu filmsku gostionicu i razmotrimo kako je on doživeo proteklih šesnast godina u kojima smo svi zajedno patili.

A to podsećanje je potresno. Vodi nas kroz mračne budžake Miloševićevog siledžijstva. Podseća nas na partijsku pornografiju koja se širila sa RTS - a. Podseća nas na događaje koji su razorili sve što nam je bilo najsvetije. Podseća nas da beznađe u kome danas živimo potiče iz bestidništva uhapšenog vođe. Potvrđuje našu misao da nam je Milošević oteo deo bića i da se od toga nikada nećemo oporaviti. Konačno, otkriva nam da patimo od helsinškog sindroma, pojave da se talac veže za otmičara, i da se zato nostalgično prisećamo Miloševićeve epohe i opozicione borbe što nam je ulivala nadu.

Neraskidivi deo ovog ličnog filma je svakako autorova ideologija. Na tom nivou, mogu reći samo jednu stvar - slagali se vi sa njim ili ne, unutrašnje poštenje njegovog iskaza ne možete osporiti. Fudbalski rečeno, Marković igra otvoreno, na sve ili ništa a na vama je da odlučite da li takvom igrom postiže golove ili autogolove.

"Srbija, godine nulte" je izvanredno tehnički realizovana iako je snimana van glavnotokovske produkcije sa posebnim insistiranjem na autentičnosti lokacija. U tom smislu, sve pohvale zaslužuje Miško Nećak, čovek koji je bar po špici, najviše radio na vizuelnom ugođaju. Glavni tehnički adut filma je ujednačenost slike u igranim i arhivskim segmentima što je na estestskom planu doprinelo celovitosti i čulnoj ravnoteži dela. Pokret kamere u "Ateljeu 212", recimo, referiše na "Već viđeno" i pokazuje da je Marković ne samo ovladao digitalnom tehnologijom već da i u svom desetom filmu može da nadigra najnoviju generaciju atraktivnih domaćih reditelja - stilista.

"Srbija, godine nulte" se u okvirima autorovog opusa nadovezuje na najpotentniju liniju njegove subverzije koja se ogleda u zanatski perfektnoj emancipaciji pristojnoti i građanskog duha koji su svoj vrhunski spoj dostigli u remek - delu "Već viđeno".

Dozvolio sam vam da se u nekoliko pasusa osetite pametnijim od teksta. I da se sve vreme prisećate kako sam igrao u Markovićevom filmu "Tito i ja". Jesam. Neću napisati ni slovo da bih branio svoju objektivnost. Samo ću pokazati da znam da vi znate. A vi sami odaberite da li ćete mi verovati.

Ako mi poverujte da zaista iskreno i nepristrasno govorim o ovom filmu - pogledajte ga. Naročito, ukoliko se ne slažete sa autorovim političkim razmišljanjem. Ovaj film vas neće preobratiti ali će vas podsetiti da smo svi mi ipak zajedno pretrpeli veliku muku za vreme Miloševićeve vladavine.

Iza svih promocija, kritika, izvinjenja i opravdanja, u sred srpske kulturne pustoši, ostaje precizan i nadahnut lični film koji u isto vreme i potresa i zabavlja. Zapravo, čini sve ono što većina naših filmova neuspešno pokušava.

Dimitrije Vojnov

SJAJ U OČIMA

SJAJ U OČIMA

Film Srđana Karanovića »Sjaj u očima« je još jedna od nesrećnih poslednica krvavih građanskih ratova na području SFRJ.

Karanovićev opus nije besprekoran, ali je uspeo da proizvede nekoliko istinski nezaboravnih ostvarenja poput TV serije »Grlom u jagode« ili filma »Nešto između«. Iako je njegov autorski prosede često problematizovan, on je u svom opusu uvek uspevao da održi jednu liniju dostojanstva i znanja, koju mu ni najogorčeniji protivnici nisu mogli osporiti. Novi film obara Karanovića u najdublji ambis razorene srpske kinematografije. I nerazumevanje prema ovom filmu nije osveta estetskih suparnika već prepoznavanje njegovih fundamentalnih nedostataka.

»Sjaj u očima« je zamišljen da najpre bude topla priča o tome kako ljubav ne poznaje granice, zatim da se malo osvrne na besmislene ratove u SFRJ, potom da malo internacionalizuje celu stvar, kroz uvođenje vanbalkanskih likova, i pojedostavljivanje priče za strano tržište. I povrh svega, naravno, ne izbegava prikaz balkanskog usuda u kome na kraju uvek ima i plahovitosti i orgijastičke nepredvidljivosti. Istovremeno, sve ove pripovedačke i lične stavove, Karanović prosejava kroz namerno arhaizirani postupak.

Autor pritom pravi klasičnu početničku grešku srpskog autora koji, u angstu da li će pokazati sve što zna, začinje previše ambicije u jednom ostvarenju. Takva greška se obično dešava debitantima. Karanović je iskusan reditelj, ali očigledno su ga stigle posledice preduge apstinencije sa ekrana, koja evidentno uzima svoj danak, i njegov slučaj svakako nije prvi te vrste.

U nizu usiljenih pokušaja da svoju priču približi idealima iz očigledno prevaziđenog opusa Rene Klera s jedne, i paradigmama izvozne političke korektnosti s druge strane, on ne samo da izneverava najjednostavniju liniju bioskopske ljubavne priče već ceo film pretvara u jednu nerazumljivu grotesku. Time Karanović produbljuje dekadenciju srpskog filma koja je definisana time da autori nikada nisu bili inteligentniji i da filmovi nikada nisu u tolikoj meri promašivali minimalne standarde bioskopskog ugođaja.

Nerazumljiva groteska živi i na nivou scenarija i na nivou rediteljske interpretacije, te je nejasan navodni uspeh koji je film doživeo na festivalima. Festivali su odgovorni za agoniju evropskog filma, međutim ovakvi promašaji ne bivaju nagrađeni ni u najperverznijim kombinacijama. Budući da je uspeh ovog filma ovenčan hvalospevima u našoj štampi, dok nekih konkretnih nagrada baš i nema, postavlja se pitanje da li su izveštači sa festivala bili objektivni ili su bili samo pioni u manipulacijama Ministarstva kulture. Jer ova nerazumljiva groteska je snimljena uz podršku Ministarstva kulture, dakle od naših para, i na tom nivou prestaje da zanima samo autora i producenta već dotiče i nas, građane.

Slučaj »Sjaja u očima« je dovoljan razlog da izgubimo poverenje u kriterijume Ministarstva i da se suočimo sa činjenicom kako su Miloševićeve strukture za glorifikovanje naših navodnih festivalskih uspeha preživele sve promene i zadržale uvežbanu retoriku, koja je još uvek potrebna režimu. To ne znači da Ministarstvo kulture ne treba da pomogne Karanoviću. Trebalo je da mu pomogne isto onako kao što je ove godine preporučilo Miši Radivojeviću, Slobodanu Šijanu, Milutinu Petroviću i Radivoju Andriću da poprave svoje scenarije. Ministarstvo bi takođe moralo da shvati da je najdragoceniji adut srpskih filmskih autora to što su u Beogradu imali bogatu Kinoteku, lucidan bioskopski repertoar i piratske video kasete, čime su razvili vrhunsku kulturu gledanja i tumačenja filma - a ne to što su živeli u nepovoljnim okolnostima.

Nama su sada, umesto bajki o renesansi srpske kinematografije, najpotrebniji kvalitetni filmovi koji će vratiti publiku u bioskope, jer naš problem nije proizvodnja (uvek će se naći politički, mafijaški ili dobrotvorni razlog da se neki novac uloži u film) već prikazivanje filmova. Umesto tog rešenja dobijamo nepodnošljivu medijsku buku o nagradama državnih projekata koji eventualnu gledanost dostižu nasilno produženom distribucijom i gledanjem po dekretu.

Stvaranje kvalitetnog i uspešnog filma je alhemija. Međutim, »Sjaj u očima« je na svakom nivou, već kao scenario bio katastrofa koja je čekala da se desi. Alhemiji, uvek prethodi iscrpljivanje hemije, a na »Sjaju u očima« ni poznati hemijski deo nije adekvatno sproveden. I desila se katastrofa, dobili smo film koji se trpi kao devedesetosmominutna pesma Plavog Orkestra, koja ni u formi od tri minuta nije valjala, ali se bar lakše podnosila.

»Sjaj u očima« je najavljen kao staromodan film. Problem je u tome što nijedan od njegovih zastarelih momenata nikada više neće ući u modu.

Dimitrije Vojnov

RINGERAJA

RINGERAJA

Režija: Đorđe Milosavljević
Uloge: Dejan Lutkić, Ivan Jevtović, Dragan Petrović, Nebojša Ljubišić, Vladan Dujović, Ljubinka Klarić, Ivan Tomić.
Proizvodnja: Jugoslavija, 2002.
Distribucija: ProVision

Jako je teško napisati kritiku koja može da dočara novi film Đorđa Milosavljevića "Rinegraja". Naprosto, reč je o ostvarenju koje neopisivo degradira našu kinematografiju i srozava već suviše niske estetske standarde koje smo do sada pokušavali da gajimo.

Reči me napuštaju čim se dotaknem sižea koji je preuzet (otet) iz notornog američkog hita "Upoznaj njene roditelje" čija je glavna osobina da predstavlja primer dramaturški razrađene premise (situacija razvijena ni iz čega) koja se drži na temelju zanata a ne inspiracije. Film govori o kriminalcu Ringu i njegovom bratu, asistentu na katedri za etnologiju, Raji, koji moraju da glume jedan drugog kada Ringe poželi da se predstavi kao neko drugi pred roditeljima svoje verenice. Tako prerušeni, njih dvojica odlaze na vereničinu slavu u selo, gde sreću njenu primitivnu i raznovrsno bizarnu familiju. Prate ih kriminalci koji žele Ringovu glavu.

Ovakvim plagijatom, Milosavljević ne samo da razotkriva svoj vlastiti eklekticizam već pokazuje da ni ne razmatra (ne prati) sadržaje izvan najpopularnijeg glavnog toka. Time vređa publiku koja možda ne gleda dovoljno filmova ali ipak poznaje hitove. Ovakva pozajmica ideja,ili nešto gore, svodi našu kinematografiju na nivo najniže hongkonške ili italijanske eksploatacije. Daleko od toga da imam nešto protiv ove dve industrije zabave ali moram ukazati na njihovo osnovno svojstvo - hiperprodukciju. Jedino u hiperprodukciji mogu postojati ovakvi besramni plagijati. Naša kinematografija nije hiperproduktivna međutim u okvirima njene oskudice - Đorđe Milosavljević jeste i više nego hiperproduktivan. Podsetiću da iza njega stoji sedam scnarističkih i tri rediteljska potpisa na filmovima koji manje-više zaokružuju najtužniju fazu naše filmske istorije. Pritom, hongkonški ili stari italijanski autori preuzimaju holivudski siže a zatim ga obogaćuju vlastitim interpretacijama žanrovskog gradiva koje u većini slučajeva unapređuju američku matricu. Milosavljević unazađuje američki siže prostaklucima i bemislom do te mere da se spušta ispod standarda loše srpske komedije, ispod koga sam mislio da ne postoji ništa. Sramota je što na špici pominje čuvenog holivudskog filmotvora i gurua Rodžera Kormana koji, istini za volju, jeste producirao na brzinu snimljene plagijate ali ne posle tuđe premijere, već paralelno sa izvornikom. Za razliku od "Ringeraja" Kormanovi eksploatacijski filmovi su izlazili pre skupih originala koje su izbacivali bogati studiji.

Ispod nivoa mi je da uopšte zasecam površinu scenarija za komediju koja ne sadrži nijednu autentično smešnu situaciju a vrlo često citira i neke od notornih svakodnevnih dosetki koje koriste pričljive komšije kako bi relaksirali prodavačice u samoposluzi. Ipak, čitaoci zaslužuju da se malo osvrnem na Milosavljevićev predložak. To je neduhovit pokušaj da se ukrste školski dramaturški obrasci zamene identiteta sa prikazima neduhovitog rustikalnog primitivizma. Na nivou zamene identiteta, problem je u tome što se likovi zapravo ne razlikuju niti upadaju u nevolje kada se preruše, uvek se snađu i zato nema nikakve napetosti. Svako ima svog para i romantično razrešenje priče je očigledno čim se uvedu svi potrebni likovi. Radnja se uglavnom svodi na paralelne prikaze ljudi koji stoje i razgovaraju. Dijalozi su vulgarni i neduhoviti čemu doprinosi i primetno improvizovanje na samom snimanju. Za kraj ostavljam najslađi dokaz plagijata koji opovrgava svaki eventualni pokušaj da se »Rinegraja« predstavi kao razrada generalne pripovedačke konvencije - to je lik mladog šuraka narkomana koji je bez stida preuzet iz »Upoznaj njene roditelje«.

Deo srpske filmske javnosti pokušava da afirmiše žanrovski film kao opoziciju nadri - umetničkim ostvarenjima koja stvaraju mutnu sliku o građanima Srbije. Slažem se sa tom inicijativom. Problem je u tome što nije identifikovan pravi protivnik. Svi govore o Kusturičinom štetnom uticaju dok upravo filmovi kao "Ringeraja" prikazuju Srbe kao idiote, srozavaju nivo opštenja u bioskopskim salama i, zašto ne reći,daju za pravo onima koji misle da su jalovi veterani vitalniji od nadolazećih talenata. A "Rinegraja" troši famu o mladosti i talentu da bi prikrila vanvremensko neznanje.

"Ringeraja" je samo vrhunac Milosavljevićeve strategije da nas kroz ceo svoj opus prikazuje kao siledžije koji su još gori od Miloševićevog režima, a sve pod krinkom modernih a zapravo anti - filmskih tendencija, dijaloškog iživljavanja na velikom ekranu.

Očekivano je da komedija donosi stilizovano ponašanje likova. Pa ipak, najagresivnija komedija je, suštinski, najkonzervativnija matrica zato što osuđuje i ismeva odstupanje iz utvrđenog poretka. Problem je u tome što Milosavljevićev humor nije osmišljen čime se dodatno ističe nedostatak visprenosti. Najskarednije je ipak ismevanje institucije Krsne slave i srpskog pravoslavnog sveštenstva. Uveren sam da je to više odraz preuzimanja stranih obrazaca nego ozbiljnije strategije. Holivud i zapadni film mogu da ironizuju tamošnje konfesije zato što se tamo kler odvojio od vernika a procesija je pojela supstancu. Pravoslavlje je, međutim, pre svega dobrovoljno i blisko čoveku. Ne sporim da postoje određene devijacije prilikom obeležavanja pravoslavnih praznika ali to nije tema za viceve već za ozbiljnu analizu. Pitanje ispovedanja vere je nesumnjivo važno, čak i za ateiste, tako da se problem nesavesnih popova i primitivnog naroda ne može tako paušalno doticati. Naprosto, suviše su dugo crkvena zvona avetinjski zvonila u našem filmu da bi ih sad neko ismevao zarad malo neuspelih gegova.

Licemerno bi bilo ne napomenuti da bi duboka ideološka analiza bila izbegnuta da je film bio kvalitetniji. Dobar film će učiniti da mnogo šta prihvatimo ili ne primetimo a loš film pobuđuje potrebu da u njemu tražimo možda i ono čega u njemu nema. To je tajna kinestezije.

Publika je zasićena tipičnom glumačkom podelom Nikola Đuričko - Nebojša Glogovac. Na svu sreću, "Ringeraja" izbegava tu glumačku ekipu. Glavne uloge tumače Dejan Lutkić i Ivan Jevtović. Sada je jasno zašto inače ne dobijaju više prostora na filmu.

Takve interpretacije se ne mogu vrednovati, jedino se mogu opisati. Lutkić igra Ringa, kriminalca koji mora da se pravi da je obrazovan. To izgleda kao da se obrazovan čovek neuspešno pravi da je kriminalac koji mora da se pravi da je obrazovan. Ivan Jevtović pak igra akademskog građanina koji se pravi da je kriminalac sa uličarskim rečnikom. To izgleda kao da se uličar sa naočarima i uličarskim rečnikom pravi da je kriminalac sa uličarskim rečnikom. Neverovatno. Da je Lutkić igrao Raju a Jevtović Ringa, bilo bi mnogo jasnije.

O glumačkoj podeli bi se moglo još govoriti da u filmu ne igra Vladan Dujović, glumac kome uvek moramo posvetiti naročitu pažnju. Ovo je prvi film u kome Dujovićeva nedarovitost ne smeta zato što su ostali glumci podjednako nekompetentni pa nema kontrasta. Posle "Normalnih ljudi", "Nataše" i "Apsolutnih sto" napokon je našao film u kome ostali nisu ništa bolji nego on.

Film je snimljen za malo novca. Ta oskudica se primećuje i dokazuje samo jednu stvar - da su filmovi mogli da budu snimani za manje novca, neko bi to već ranije otkrio. Sa ovakvom produkcijom se vrtimo u začaranom krugu "skupih" filmova koje bar neko pogleda i "jeftinih" filmova, pravljenih da sa malim ulaganjem zgrnu novac, koje apsolutno niko ne vidi. Od niskobudžetne produkcije se ne sme odustati ali autori moraju shvatiti da "varanje na ceni" (kako to kažu holivudski producenti) kompenzuju idejama tj. onim što najmanje košta a to su olovka i papir koji beleže pametne stvari.

Milosavljevićeva režija je sasvim pogrešna. On pokušava da montažno i zvučno simulira ekskluzivni »hip« stil a raspolaže ikonografijom ruralnog filma. Greška je u tome što Milosavljević koristi dinamična rediteljska sredstva za sadržaj koji se sprda sa estetikom dinamičnosti. On koristi vizuelne kodove sadržaja koji parodira i time nepobitno dokazuje u kakvoj je stilskoj konfuziji nastao "Ringeraja".

Intonacija priče pritom nije urbana, barem nije uspešno urbana (niti je Milosavljević ikada bio urban u svom opusu) a nije ni ruralna. Tako, Milosavljević ne može biti pomenut u istoj rečenici sa velikim urbanim autorima koji su ironizovali selo. Tragedija je u tome što ga zanatski i stilski prevazilazi čak i stožer ruralnog filma kod nas Dragoslav Lazić koji pritom ima i kredibilitet autora sa nekoliko zanimljivih crnotalasnih ostvarenja. U najmanju ruku, njegovi filmovi imaju mnogo bolje glumce. "Ringeraja" čak ni ne luta ničijom zemljom između urbanog i ruralnog pristupa. Ovaj film nigde ne pripada( nikada ne bih udarao nokautiranog protivnika ali me još uvek kopka kako neko može da promeni naslov svog filma iz "Gromovi Svetog Ilije" u "Ringeraja").

Za kraj ostavljam pitanje, kako je Milosavljević imao obraza da bilo kome prikaže ovakav film i zna li on koliko je vrata zatvorio mladim žanrovskim autorima koji od Srbije nisu preuzeli primitivizam već otvorenost i poznavanje Istoka i Zapada?

Unazađivanje filmskih profesionalaca kroz film »Ringeraja« je nečuveno. Vraća nas u doba pre šezdeset godina kada na našim prostorima nije bilo institucionalizovane kinematografije. Kada je ona osnovana, postojao je određeni kriterijum po kome je recimo reditelj Marijan Vajda izbačen iz Udruženja filmskih radnika kada je snimio film »Šeki snima- pazi se!« 1962. godine, zbog toga što njegov film nije imao zadovoljavajući minimum kvaliteta. Posle tog izbacivanja je bio primoran da napusti zemlju i ode u Nemačku.

Nadam se da nikada neću živeti u zemlji u kojoj postoje reči za opisivanje ovakvih filmova. Pa ipak, spremnost ljudi da finansiraju i smisle ovako nešto nepobitno dokazuje da ovaj narod nije zaslužio "Zemlju istine, ljubavi i slobode" ili "TT Sindrom".

Ovom prilikom bih hteo i da se najiskrenije izvinim ekipi filma »Munje« što sam preoštro ocenio njihov film u jednom od ranijih brojeva »Antene«. To sam shvatio kada sam pogledao »Ringeraju«. Izvinite.


Dimitrije Vojnov

PROFESIONALAC

PROFESIONALAC

Film »Profesionalac« Dušana Kovačevića se ne može smatrati vrhunskim ostvarenjem. Međutim, jeste među boljim srpskim filmovima koje smo videli u poslednjih godinu dana. Nije najbolji, to su »1 na 1« i »TT Sindrom«, ali nije ni nešto najgore što je ikada privoljeno na filmsku traku, kao što su svi ostali.

Kovačevićev genij nije nikada do kraja shvaćen u našoj kulturi. Njegovo ozbiljno problematizovanje našeg mentaliteta je izokrenuto u apologiju primitivizma, a ključne replike kojima je ilustrovao svoje primedbe su pretvorene u ikonografiju našeg kulturnog posrnuća. »Profesionalac« spada u red Kovačevićevih vrsnih drama i u seriozniji deo opusa koji narod nikada nije shvatio.

Kovačevićeva scenaristička adaptacija ovog vrhunskog pozorišnog teksta je anahrona, površno urađena, praktično bez intervencija na strukturi, svedena na pretvaranje pojedinih prepričavanja u filmski aktivne deonice i integrisanje dokumentarnih materijala. Međutim, dubokih zahvata nema i to je najveći problem jer se prosto čuje škripa pozorišnih dasaka u nekim delovima. U tom svetlu je naročito problematičan segment koji se događa u sadašnjosti. Prisećanja koja su dodata u adaptaciji su uglavnom duhovita i donose neke elemente stilizacije, što raduje, jer pokazuje da je Kovačević još uvek vitalan i vispren pisac koji lagano može da deli korisne lekcije mladim filmskim komediografima.

Glumci su osrednji. Nema u ovom filmu bravura koje su obeležile prethodne egzekucije Kovačevićevih tekstova, ali nema više ni tih glumaca koji su ih učinili nezaboravnim, niti režije autora velikog kalibra poput Slobodana Šijana i Gorana Markovića. Zato, donekle i prijatno iznenađuje zauzdanost divljih glumaca koji bi u svakoj drugoj situaciji obesmislili ovaj tekst svojim preglumljivanjem.

Kovačevićeva režija nije najveći problem ovog filma ali je svakako najočitiji. Scenario i režija pokazuju da autor nije do kraja upoznat sa savremenim filmskim tendencijama. Takođe, oseća se površan rad na tekstu proistekao iz činjenice da pisac režira, što po sebi nije loše kada u radu učestvuje producent od formata. U ovim uslovima skromnog budžeta, Kovačević naprosto nije imao kreativni impuls sa strane i film je presečen linijom manjeg otpora. A taj manji otpor je da Kovačević ne vlada filmskim jezikom i da povremeno gubi svoj identitet pošto često sklizne u banalnost (primer je scena sa kafanskim orkestrom, još jedan od ožiljaka koji će Bajaga nositi zbog kafanskog greha u filmu »Ni na nebu ni na zemlji«). Pa ipak, kadar kada Teju udare kola kod sportske hale je verovatno najbolji pojedinačni kadar viđen u domaćem filmu u poslednje dve godine, što dokazuje da neveštost ne može sasvim ubiti duhovitost. Taj kadar nas vraća na trag Džordž Klunijevog iznenađujuće inteligentnog debija »Ispovesti opasnog uma« koji je mogao poslužiti kao kalup za ovu adaptaciju.

Uprkos izvesnim prijatnim iznenađenjima, »Profesionalac« ipak ostaje samo deo naše depresivne filmske produkcije, predstavnik Gornjeg Doma, autentično duhovitiji od ostalih, ali ipak nedovoljno artikulisan da bi prevazišao nivo slabijih evropskih repertoarskih komedija. Na kraju krajeva, to je ipak projekat pravljen od strane autora koji ne prate film za publiku koja ne prati film. Sumnjiv oblik pod krinkom agresivnog sadržaja. Nešto kao »Zona Zamfirova«. Samo za pismene.

Velika državna kampanja koja prati film je zamaglila činjenicu da »Profesionalac« nosi izraženu patriotsku notu i da ozbiljno kritikuje aktuelnu vlast. Bila bi velika nepravda za ovaj narod da se i Dušan Kovačević skloni pod tople skute režima. I on to verovatno zna. Zato je još uvek ostao svoj.

Dimitrije Vojnov

PLJAČKA TREĆEG RAJHA

PLJAČKA TREĆEG RAJHA

Već je izlišno nabrajati sve nedostatke koje može imati srpski film. Kao što odavno nisam video holivudski film koji je baš slabo realizovan, tako nema ni besprekorno realizovanog srpskog filma. Uostalom, najbolji filmovi u proteklih pet godina su bili »Zemlja istine, ljubavi i slobode« i »1 na 1«, koji nisu ni pokušavali da budu tehnički usavršeni, premda je prvi uspeo da savršeno osmisli i iskoristi svoj tehnički minimalizam.

Već sam umoran od nabrajanja koliko je neki film loše napisan, režiran i odglumljen. Preostaje mi da cenim film na bazi koncepta. Jasno je da se, za sada, mora sasvim odbaciti aspekt realizacije, bar dok se srpska publika malo ne opismeni. »Zona Zamfirova« je pokazala da srpska publika još uvek komunicira na jednom zaostalom filmskom jeziku. Štaviše, da joj je nemušti jezik televizijskih serija i bliži od naprednih filmskih tendencija. »Pljačka« je pravljena na tom jeziku, a kako je ovaj film najpre pravljen za milione gledalaca, bilo bi licemerno da autorima zameramo krivicu publike.

Na nivou koncepta, »Pljačka Trećeg Rajha« predstavlja pravo osveženje u našoj kinematografiji. I svakako je reč o najboljem srpskom filmu koji smo mogli videti u proteklih godinu dana.

Glavni junaci su Glavonja i Kalauz, iskusni pljačkaši evropskog kalibra koji pred okupaciju dolaze da se u Beogradu sklone od Hitlerovih pohoda. Okupaciju dočekuju u zatvoru i kada se oslobode shvataju da je Evropa opljačkana i da su sva bogatstva odneta u Berlin. Odlučuju se na samoubilački potez i odlaze da opljačkaju berlinsku banku.

»Pljačka Trećeg Rajha« je produkcioni naslednik »Zone Zamfirove«, televizijskog pobačaja koji se oteo kontroli i privukao preko milion gledalaca. Za razliku od »Zone«, »Pljačka« pruža veći deo onoga što reklame podvlače kao adut. Dok je »Zona« bila prevara, »Pljačka« je nešto pošteniji korak unazad u pravcu »Balkan Ekspresa«, sa kojim se i najbolje može porediti.

Prednost »Balkan ekspresa« leži u rafiniranijem autorskom rukopisu Branka Baletića, međutim čini se da je »Pljačka« u boljoj ravnoteži sa svojim zabavljačkim duhom, koji se u »Balkan ekspresu« izgubio unošenjem gorkih elemenata. U »Pljački« gorčine nema, Šotra samouvereno gazi stazama bioskopske zabave. Najzad imamo srpski film u kome praktično nema ljudi koje je sudbina kaznila. Šotrini junaci imaju pravo na izbor, i biraju da čine stvari koje će zabaviti gledaoce. Naravno, ta zabava nije ugledna i nedostaje joj otmenost ali varijanta u kojoj 2004. godine gledamo srpski film o pljačkašima koji 1941. obijaju banku u Berlinu je prosto neodoljiva.

Pritom, »Pljačka« je filmofilski samosvestan film. Najpre, Šotra se svesno poigrava mitemama »Zone Zamfirove«, naročito kroz role Vojina Ćetkovića i Katarine Radivojević, koji u ovom filmu dobijaju adekvatne zadatke, i polažu popravni. Zatim se nadovezuje i na »Poslednji krug u Monci« jer u lopovskom kontekstu Dragan Nikolić i Nikola Đuričko ponavljaju odnos gurua i sledbenika. Da filmski tekst nije kontaminiran obiljem južnjačke trubačke utehe, film bi postigao pun efekat prohujalih čuburskih legendi, od kojih je i nastao.

A kad smo već kod legendi, tu dolazimo i do pitanja scenarija. Tekst je potpisao pokojni Ljuba Moljac. Vitalitet ovog scenarija u odnosu na savremene pokazuje da živi scenaristi treba da zavide mrtvima. Ovaj tekst je svakako pregazilo vreme, a ni kad je napisan nije bio baš vrhunac dramaturgije. Ipak, kada se uporedi sa onim što smo videli proteklih godina, takva konvencionalnost i prevaziđenost deluju poželjno.

»Pljačka Trećeg Rajha« nije kvalitetan film. Ipak je dragocen jer aktuelizuje neke već zaboravljene sižee i bioskopske matrice. Podseća nas na vreme kada je domaći film bio punopravna zabava. Ukoliko se ovakva tendencija nastavi, pitanje je vremena, kada će nastati i kvalitetan film ove vrste.

Filmovi poput »Pljačke Trećeg Rajha« treba da postoje, pitanje je samo da li treba da budu baš ovakvi ili bolji. Međutim, kakvi god da budu, moraju da budu iskreni što »Pljačka Trećeg Rajha« jeste. Neki, naizgled svežiji i talentovaniji autori su nedavno pokušavali da naprave slične komercijalne pokušaje. Nisu uspeli zato što su podcenili publiku i bili cinični prema ideji bioskopske zabave. »Pljačka« je u datim uslovima ogledalo moći autora, iskreno pokazivanje koliko znaju i umeju. Publika možda ne ume da prepozna kvalitet ali uvek oseti neiskrenost. Nje u »Pljački« nema. Pitanje je samo da li će srpski film opstati do dana kada se u nekom zabavnom filmu sretnu iskrenost i kvalitet.

Dimitrije Vojnov

PAD U RAJ

PAD U RAJ

Miloš Radović je debitovao filmom Mali svet koji se nametnuo kao najbolje ostvarenje 2003. godine. U svom, nesumnjivo problematičnom, debiju pokazuje da je prilično vispren scenarista i da će dostići pravu formu kada unapredi svoj rediteljski pristup i kada prevaziđe običaje i sujeverje srpske kinematografije.

Dok je Mali svet posmatran kao autorska vežba i zagrevanje za pravi debi, Pad u raj je, pod naslovom Civilni život, godinama slovio za najbolji nerealizovani srpski scenario. Upravo na bazi tog teksta, Radović gradi svoj publicitet i reputaciju, kako kod nas tako i u Evropi.

Kada smo se konačno suočili sa nekom od inkarnacija Civilnog života, možemo tvrditi kako je to potencijalno mogao biti kvalitetan ali nikako prelomni srpski scenario. Da je napisan. Radovićeva dragocena duhovitost se oseća u tekstu, međutim, u samoj razradi izvorne ideje, autor kao da propušta da od nacrta napravi film. Pad u raj ostavlja utisak zapisa koji je tek trebalo da bude pretvoren u scenario, tek da bude napisan za ekran.

Nažalost, čini se da je redovna scenaristička ponuda toliko slaba a producentska procena toliko nestručna, da tekstovi, u kojima se tek nazire budući film, ulaze u realizaciju.

Radović nažalost nije napredovao ni kao reditelj. O nevoljama na mikro-planu ne vredi ni govoriti, uostalom odavno i nismo videli srpski film sa osmišljenim detaljima. Međutim, Radovićeva režija ima i fundamentalni problem, na nivou određivanja stilizacije i ključa kojim se fabula oblikuje u siže.

Ako je išta u ovom filmu uspelo da me prijatno iznenadi, to je Lazar Ristovski koji ponovo prevazilazi zadate likove i pokušava da pretvori film u vlastiti cirkus. Ipak, u ovom slučaju ga obuzdava Englez Sajmon Lidon. Očigledno, Ristovski još nije uvežbao improvizovanje na engleskom. S druge strane njegova agresivna gluma pravi dobar kontrast sa Lidonovom.

Dok većina nevedenih primedbi spada u korpus ponovljenih Radovićevih grešaka, ima nekih čiju gorčinu on tek otkriva u Padu u raj. Čini se da je, pod uticajem realnosti srpskog glumišta, i on uveo psovke kao osnovni element srpskog filmskog izraza, s tim što za razliku od ostalih, mlađih autora, njegovi junaci ne psuju “mamu”, već “majku”.

Radovićeva duhovitost čini da Pad u raj ipak ne padne ispod proseka srpskog filmskog pakla. To, međutim, ne znači da ovaj film ne označava autorov pad iz milosti. Naime, Radovićev manifestni projekat je bio Civilni život, još od vremena kada ga je najavio nagrađenim kratkim filmom Moja domovina. Ofilmotvorenje Civilnog života-Pad u raj ga kompromituje. Štaviše, ovaj film otvara pitanje koliki autoritet uopšte imaju ti koji su izgradili mit o Civilnom životu.

Zatim, Pad u raj je pravljen za izvoz. Kao neka vrsta urbanog Kusturice. Nažalost, Radović se suviše trudi da ostane fin i njegov rad ne može pobuditi takvu međunarodnu histeriju kao Kusturičin. Ne samo zato što Radović ne nudi ništa čega na Zapadu nema, ili zato što se pomalo stidi da će ga beogradska elita prezirati, već pre svega zato što je najslabiji segment njegovog filma upravo filmsko tkivo.

Pad u raj se ispostavio kao evropski škart. I kao i svi evropski škartovi završiće u Srbiji. Međutim, mislim da za Radovića nije sve izgubljeno. Mislim da mu je srce na pravom mestu. Mogao bi da bude odličan srpski scenarista. Odličan srpski reditelj će postati tek onda kada se reši trulog hardvera srpske kinematografije. Rečju, Radovićev prosede ne boluje od nečega što dobar i kreativan producent ne bi mogao da izleči.

Zamalo da je napipao kuda treba da ide, u Padu u raj, kada je angažovao Biljanu Srbljanović za malu ulogu. Međutim, trebalo je da učini obrnuto, ako je želeo da obnovi srpski film, da joj dodeli glavnu, a Branki Katić sporednu ulogu.

Dimitrije Vojnov

ONA VOLI ZVEZDU

ONA VOLI ZVEZDU

Režija: Marko Marinković
Uloge: Gordan Kičić, Danijela Vranješ, Ana Stefanović, Goran Jevtić, Mira Banjac, Irfan Mensur, Miodrag Miki Krstović, Maja Sabljić, Dragan Nikolić.
Scenario: Gordan Mihić

Porodična filmska manufaktura porodice Mihić se poslednjih godina nametnula kao ozbiljna proizvodna snaga srpske kinematografije. Njihova ostvarenja su nažalost daleko slabija od producentske žilavosti koju su pokazali. Osnovna obeležja etikete "Horizont 2000" su rad sa mladim rediteljima, vešta produkciona svedenost i obavezni scenariji oca porodice - Gordana Mihića. Nešto je oduvek bilo trulo u tom sistemu i njihov najnoviji film "Ona voli Zvezdu" razotkriva slabosti takvog pristupa.

Hiperprodukcija Gordana Mihića je odavno postala sama sebi svrha i osramotila je njegove objektivno kvalitetne tekstove ("Siroti mali hrčki"). Kriza je dostigla vrhunac sa scenarijem za film "Ona voli Zvezdu" u kome Mihić spaja bezobzirne plagijate pokazujući da iz ove perspektive više nije sposoban da se uhvati u koštac sa dramom savremene omladine. Svi ovi dramaturški nokauti su se nadovezali na nemušto krojenje filma iz ukupnog materijala planirane televizijske serije što može biti samo objašnjenje, ali ne i opravdanje, za nejasnoće u priči.

Film govori o natprirodno nadarenom beogradskom mladiću Srbi Džakoviću koji se nalazi pred velikom dilemom da li da se opredeli za karijeru mikrobiologa ili desne polutke. Rešenje dileme dolazi sa naslovnom školskom drugaricom Mirjanom koja je fanatični navijač našeg najtrofejnijeg fudbalskog kluba.

Komentari o logici u domaćoj scenaristici su odavno izgubili smisao pošto teraju kritičara da se spusti na nedopustivo nizak nivo teksta. Ipak se, pod uslovom da prihvatimo likove kakvi jesu, i zaboravimo da ne bi bili uverljivi čak ni u parodiji, postavlja pitanje glumačke interpretacije.

"Ona voli Zvezdu" ima najpogrešniju glumačku podelu u istoriji našeg filma. Svojevremeno su filmski znalci, s pravom, zamerali Gorčinu Stojanoviću što je Mirjana Joković u četvrtoj deceniji života igrala sedamnaestogodišnjakinju u njegovom "Stršljenu". Sada mi dođe da mu se izvinim jer sam video Danijelu Vranješ u još strašnijem vremenskom paradoksu. "Ona voli Zvezdu" je uopšte film pomerenih godišta u kome osamdesetogodišnjaci igraju aktivne gimnazijske profesore, starice imaju bolju tehniku od naših reprezentativaca a glumci koji igraju golobrade mladiće u stvarnosti proživljavaju krizu srednjih godina. Izvan starosnih nedostataka podele, kola se ponovo lome na Danijeli Vranješ koja, umesto da čini emocionalni centar filma, igra protivno svim namerama autora i unosi odbojnost kada se traže privlačnost i simpatija. Veliki deo gneva zbog loše glume mora primiti i Vera Čukić zbog još jedne nepodnošljive epizode koja minira nejaki film. Svetle tačke glumačke podele su neiskorišćena lepota Ane Stefanović i iskusna šmira Gorana Jevtića.

Posebno poglavlje u ovom filmu ima apsolutna zvezda projekta, Gordan Kičić, mladi beogradski glumac koji je trebalo da se plasira u srpski star - sistem sa ulogom Srbe Džakovića . Nažalost, "Ona voli Zvezdu" mu neće doneti puno koristi jer je ceo napor bio uzaludan zbog teksta i partnera. Sreća u nesreći je to što mu ni šteta neće biti velika pošto film neće videti dovoljno ljudi koji bi mu ugrozili karijeru. Osnovni atribut Kičićeve uloge u odnosu na ostale je to što on povremeno zauzima šeretski stav prema materijalu što je redak primer samosvesti u ovom promašaju. Uloga Srbe Džakovića je neuspelo glumačko samoubistvo koje mu mora poslužiti kao nauk pri izboru uloga.

Važno je podsetiti da su i Kičić i Vranješeva ostvarili ozbiljne uloge u filmu Isidore Bjelice "Dorćol - Menhetn" i da je njihova agonija u Mihićevom projektu neočekivana.

Producentska dovitljivost kuće "Horizont 2000" se ovoga puta okrenula protiv filma. Elektronski snimak je izuzetno neuspešno prebačen na filmsku traku i to se oseća na ekranu. Za razliku od Milutina Petrovića, Marko Marinković nije uspeo da iskoristi stilske mogućnosti lošeg transfera već je potpisao tehnički neispravan film.

Ni ono što je zabeleženo na elektronskom zapisu nije kvalitetno već deluje nevešto sklopljeno i spojeno na silu. Marinković je podbacio u odnosu na svoju čuvenu studentsku priču iz omnibusa "Kroz prašume Južne Amerike" i njegov rad je ovde jedino konkurentan sa estetikom RTS - ovih serija sa kojima će se uskoro ogledati na malim ekranima.

"Matriks" - kadar Srbe Džakovića koji u "Zvezdinom" dresu leti između neba i zemlje je trebalo da asocira na Brus Lijev osvetnički let u remek - delu "Pesnice gneva" gde se nebo i zemlja pišu velikim slovom. Za razliku od hongkonškog klasika, u Džakovićevom letu nema metafizike. Bez metafizike nema ni filma o "Crvenoj Zvezdi" a posebno ne apostrofiranja Barija i 1991. Zbog objave rata na Maksimiru. Zbog Piksija. Zbog Prosinečkog. Zbog Hrista Stoičkova koji nije bio dovoljno talentovan za "Zvezdu". Zbog Arkana. Zbog više miliona "Delija" koji su duže od pola veka uz svoj klub. Autori su zaboravili da je "Zvezda" nešto više od kluba koji nosi crveno - bele majice. Ukratko, teško je biti "zvezdaš" u bioskopu u kome se prikazuje film "Ona voli Zvezdu".

Dimitrije Vojnov

MUNJE

M U N J E

Režija: Radivoje Andrić
Uloge: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Maja Mandžuka, Nebojša Glogovac, Zoran Cvijanović.
Ocena: domaći film

Kao što je »Boj na Kosovu« Zdravka Šotre bio propagandni projekat Miloševićeve Srbije, tako su i »Munje« državni film nove Srbije u kojoj se umesto slike onog koji je uhapšen sada na šoferšajbnama nose obeležja medijske kuće B-92. Za razliku od Šotrinog nezaboravnog ostvarenja, »Munje« svakako neće biti iskorišćene kao propaganda za ulazak u bilo kakav poguban sukob. Međutim, »Munje« će nas uvesti u novu eru filmskog jednoumlja koje nažalost nema nikakvo estetsko utemeljenje.

»Munje« se u okvirima srpske filmske tradicije mogu tumačiti na više načina. Pre svega se mogu doživeti kao stari vic na koji se možete smejati isključivo iz kurtoazije. Naime, novi film Radivoja Andrića i Srđe Anđelića se nadovezuje na estetiku modernog urbanog izraza koju su započeli Milutin Petrović, televizijskim filmom »Telefonomanija« (1988), odnosno grupa autora kultnog omnibusa »Kako je propao rokenrol« (1989). Ovaj autorski pristup je doživeo svoj vrhunac u Dragojevićevom klasiku »Mi nismo anđeli« (1992) i sve potonje pojave iste poetike su bile slabe i umorne jer se svet promenio posle albuma »Nevermind« grupe »Nirvana«.

S druge strane, »Munje« se pored tzv. talasa beogradskog filma mogu smestiti još i u podgrupu srpskih generacijskih filmova koje su pravili ljudi koji ne poznaju generacije kojim se bave. Andrićev film zapravo samo naizgled govori o savremenoj omladini jer je u suštini reč o viziji te generacije koju imaju gerontokrate što su osnovale B-92. Ovakva paralela nas opet dovodi do Šotre i njegovog filma »Lajanje na zvezde« koji je bio paradigma takvog pristupa.

Za razliku od »Lajanja na zvezde«, međutim, »Munje« imaju scenario lišen čak i najelementarnijih dramaturških temelja. Ozbiljan film ne sme da počinje bilo gde i da se završi bilo kada. »Munje« su uprkos ovoj aksiomi potpuno proizivoljne što čini da u nekom trenutku sklop događaja postane beznačajan i gubi se osnovna nit priče. Ono što se pak naziva zapletom u »Munjama« više može poslužiti u nekoj socijalnoj drami nego u komediji jer u sebi nema ništa bizarno ili duhovito. Pošto zaplet nema komički potencijal, autori se oslanjaju na spoljne prikaze humora izražene kroz dijalog i glumu. Iako je doživljaj humora krajnje individualna stvar gotovo objektivno se može utvrditi da su »Munje« naprosto nedovoljno zabavne za film koji je žrtvovao sve ostale adute da bi bio komedija.

Ovakav predložak je poslužio glumcima za čisto privatno nadmudrivanje koje je možda jako uzbudljivo na snimanju, ali ne i na filmskom platnu.

Andrićeva režija je vrlo solidna na vizuelnom planu, ali se njegov celokupan domet može osporiti pošto to što se dešava pred kamerom nije kvalitetno. Filmska režija je ipak jedan kompleksan proces koji se odnosi na dešavanje ispred i iza kamere, odnosno pre i posle snimanja slike. Andrić je učinio sve što je mogao iza kamere pa zato na nivou slike i montaže, »Munje« deluju kao vrlo ozbiljan film i potvrđuju da je Andrić jedan od naših najdarovitijih aktuelnih reditelja.

Magija bioskopa je mnogo važnija od bilo čijeg mišljenja o filmu. Tako je i u vezi sa »Munjama«. Najvažnije je to da se publika vratila u bioskope i to je razlog za radovanje. Spokoj i radost jedino kvari pitanje koliko će još derivata izrasti iz »Munja« dok se ne shvati da su Andrić i Anđelić napravili samo »Hajde da se volimo« za fanove »Kande, Kodže i Nebojše«.

Dimitrije Vojnov

MALI SVET

MALI SVET

Reditelj i scenarista filma »Mali svet« Miloš Radović je tokom rada na ovom projektu sastavio i potpisao deset zapovesti po kojima će njegov debi biti sačinjen. Zato je možda najbolje koncipirati kritiku kao malu polemiku sa autorovom formulisanom poetikom.

1. Ovaj film mora biti realan. »Mali svet« na najbolji način uspeva da prevaziđe stege realističkog prikaza našeg mučnog života, uspevši da zadrži artikulisanost filmskog izraza a da pritom dočara svu nepodnošljivost naše situacije.

2. Ovaj film mora biti smešan. Radovićev humor zaista osvežava, međutim film nije onoliko smešan koliko je autor planirao, delom zbog istrošenosti domaćih glumaca (koji se odavno više smeju u kadru nego što provociraju publiku na smeh, dakle, greše igrajući posledicu a ne uzrok) ali i zbog izvesnih propusta u rediteljskoj intonaciji. O Radovićevom humorističkom daru najbolje govori briljantni povratak Milana Gutovića na srpske bioskopske ekrane. Njegova uloga nije velika ali je dovoljna da nas podseti na sve abortirane a povremeno čak i bizarne odabire glumaca da budu nosioci filmskog humora dok je Gutović, ezoterični komičarski superstar, presedeo sve ove godine u svom kabareu. Nažalost, autor ne uspeva da izbegne i neke već okoštale, materijalu neprilagođene komičarske pokušaje, koje predvodi Lazar Ristovski.

3. Ovaj film mora biti jednostavan u priči i složen i zanimljiv u strukturi. Ova zapovest se ispostavila kao dvosekli mač za »Mali svet«. Naime, Radovićev scenario donosi izvesnu dozu formalne lucidnosti. Međutim, struktura slagalice koju sklapamo već na polovini filma postaje izlišna jer ni priča ni struktura nemaju energije da održe pažnju. Na mikro-planu, Radović uspeva da malo provetri dijalošku monotonost srpskog filma, zato mu se i oprašta škripa pozorišnih dasaka koja se čuje u nekim deonicama.

4. Ovaj film mora biti brz. »Mali svet« je morao biti brži, intenzivniji i kraći. Neke glumačke situacije se razvijaju sporije nego što bi trebalo. »Mali svet« je skraćen do granice razumljivosti priče što znači da je sporost nedostatak snimljenog materijala.


5. Ovaj film mora biti inteligentan. Jedan od najvećih problema naših filmova je da su usled (prevelike) inteligencije autora odveć inteligentni na svoju štetu. Autori u iskazivanju svoje pameti postaju suviše cinični i ne dostižu ni najmanji stepen bioskopskog ugođaja. Radovićev film je inteligentan na najbolji mogući način budući da se pamet ulaže u delo a ne u distanciranje od ostatka konkurencije.

6. Ovaj film mora ispričati priču o običnim normalnim ljudima. Nesumnjiva stilizacija Radovićevog filma je najbolji način da se pričaju priče o normalnim ljudima. Iako možda ovo nije najbolji film koji se na tu temu mogao napraviti.

7. Ovaj film mora biti moderan u izrazu. »Mali svet« je prilično moderan za srpske standarde, međutim, mora se napomenti da su srpski standardi formirani u uslovima kada mladi autori već godinama ne unose nikakve inovacije u tkivo naše kinematografije. Zato bi se za »Mali svet« moglo reći da je snimljen po principu koji je svojevremeno bio moderan. Više nije. Štaviše, film je selektivno »moderan«. Dok se trudi da bude formalno ekscentričan, na nivou inscenacije ostaje odveć konvencionalan, i taj paradoks je neizlečiv. Međutim, posle filmova snimljenih po principima kojih se ljudi dobrog ukusa nikada ne bi setili, izvesna prevaziđenost izraza se može oprostiti. Ne može se oprostiti jedino utisak da su izvesna prevaziđena rešenja u filmu plasirana kao inovacija. I da film mnogo više veruje da je moderan nego što jeste.
8. Ovaj film mora biti snimljen za šest nedelja.

9. Ovaj film mora biti jeftin.
10. Ovaj film mora biti ovaj film i nijedan drugi. Autentičnost »Malog sveta« se ne može osporiti. Reč je o filmu kakav odavno nismo videli. Nažalost, daleko je od neke samosvojnosti. Da nismo sasvim izgubili kriterijume svih ovih godina, prepoznali bi da je »Mali svet« ponajviše uronjen u ozbiljne standarde SFRJugoslovenskog filma. I »Mali svet« bi bio sjajan debi da je izašao svojevremeno kada je Miloš Radović i zaslužio da debituje. Danas, ipak, stoji kao poluuspeo, intrigantan pokušaj. Zato što je zanimljiv i inteligentan film, zarobljen u telu rutinskog srpskog filma iz 2003. godine. I Radović nažalost ne uspeva da se reši tog raspadnutog i odavno mrtvog tela. I to mrtvo telo onda truje i dušu i mozak njegovog filma, i nema snage da ga odvede daleko. I to je najveći nedostatak ovog filma. »Mali svet« je zaista postigao sve što se može postići u truloj formi srpskog filma devedesetih. Sada je novi milenijum i vreme je da plivamo prema površini i udahnemo vazduh. Ili da se se vratimo na dno, da kopamo i tražimo šta ima ispod. »Mali svet« je udah kiseonika dovoljan da nas podseti kako više ne smemo plivati nadole.

Dimitrije Vojnov