PROFESIONALAC

PROFESIONALAC

Film »Profesionalac« Dušana Kovačevića se ne može smatrati vrhunskim ostvarenjem. Međutim, jeste među boljim srpskim filmovima koje smo videli u poslednjih godinu dana. Nije najbolji, to su »1 na 1« i »TT Sindrom«, ali nije ni nešto najgore što je ikada privoljeno na filmsku traku, kao što su svi ostali.

Kovačevićev genij nije nikada do kraja shvaćen u našoj kulturi. Njegovo ozbiljno problematizovanje našeg mentaliteta je izokrenuto u apologiju primitivizma, a ključne replike kojima je ilustrovao svoje primedbe su pretvorene u ikonografiju našeg kulturnog posrnuća. »Profesionalac« spada u red Kovačevićevih vrsnih drama i u seriozniji deo opusa koji narod nikada nije shvatio.

Kovačevićeva scenaristička adaptacija ovog vrhunskog pozorišnog teksta je anahrona, površno urađena, praktično bez intervencija na strukturi, svedena na pretvaranje pojedinih prepričavanja u filmski aktivne deonice i integrisanje dokumentarnih materijala. Međutim, dubokih zahvata nema i to je najveći problem jer se prosto čuje škripa pozorišnih dasaka u nekim delovima. U tom svetlu je naročito problematičan segment koji se događa u sadašnjosti. Prisećanja koja su dodata u adaptaciji su uglavnom duhovita i donose neke elemente stilizacije, što raduje, jer pokazuje da je Kovačević još uvek vitalan i vispren pisac koji lagano može da deli korisne lekcije mladim filmskim komediografima.

Glumci su osrednji. Nema u ovom filmu bravura koje su obeležile prethodne egzekucije Kovačevićevih tekstova, ali nema više ni tih glumaca koji su ih učinili nezaboravnim, niti režije autora velikog kalibra poput Slobodana Šijana i Gorana Markovića. Zato, donekle i prijatno iznenađuje zauzdanost divljih glumaca koji bi u svakoj drugoj situaciji obesmislili ovaj tekst svojim preglumljivanjem.

Kovačevićeva režija nije najveći problem ovog filma ali je svakako najočitiji. Scenario i režija pokazuju da autor nije do kraja upoznat sa savremenim filmskim tendencijama. Takođe, oseća se površan rad na tekstu proistekao iz činjenice da pisac režira, što po sebi nije loše kada u radu učestvuje producent od formata. U ovim uslovima skromnog budžeta, Kovačević naprosto nije imao kreativni impuls sa strane i film je presečen linijom manjeg otpora. A taj manji otpor je da Kovačević ne vlada filmskim jezikom i da povremeno gubi svoj identitet pošto često sklizne u banalnost (primer je scena sa kafanskim orkestrom, još jedan od ožiljaka koji će Bajaga nositi zbog kafanskog greha u filmu »Ni na nebu ni na zemlji«). Pa ipak, kadar kada Teju udare kola kod sportske hale je verovatno najbolji pojedinačni kadar viđen u domaćem filmu u poslednje dve godine, što dokazuje da neveštost ne može sasvim ubiti duhovitost. Taj kadar nas vraća na trag Džordž Klunijevog iznenađujuće inteligentnog debija »Ispovesti opasnog uma« koji je mogao poslužiti kao kalup za ovu adaptaciju.

Uprkos izvesnim prijatnim iznenađenjima, »Profesionalac« ipak ostaje samo deo naše depresivne filmske produkcije, predstavnik Gornjeg Doma, autentično duhovitiji od ostalih, ali ipak nedovoljno artikulisan da bi prevazišao nivo slabijih evropskih repertoarskih komedija. Na kraju krajeva, to je ipak projekat pravljen od strane autora koji ne prate film za publiku koja ne prati film. Sumnjiv oblik pod krinkom agresivnog sadržaja. Nešto kao »Zona Zamfirova«. Samo za pismene.

Velika državna kampanja koja prati film je zamaglila činjenicu da »Profesionalac« nosi izraženu patriotsku notu i da ozbiljno kritikuje aktuelnu vlast. Bila bi velika nepravda za ovaj narod da se i Dušan Kovačević skloni pod tople skute režima. I on to verovatno zna. Zato je još uvek ostao svoj.

Dimitrije Vojnov