M U N J E
Režija: Radivoje Andrić
Uloge: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Maja Mandžuka, Nebojša Glogovac, Zoran Cvijanović.
Ocena: domaći film
Kao što je »Boj na Kosovu« Zdravka Šotre bio propagandni projekat Miloševićeve Srbije, tako su i »Munje« državni film nove Srbije u kojoj se umesto slike onog koji je uhapšen sada na šoferšajbnama nose obeležja medijske kuće B-92. Za razliku od Šotrinog nezaboravnog ostvarenja, »Munje« svakako neće biti iskorišćene kao propaganda za ulazak u bilo kakav poguban sukob. Međutim, »Munje« će nas uvesti u novu eru filmskog jednoumlja koje nažalost nema nikakvo estetsko utemeljenje.
»Munje« se u okvirima srpske filmske tradicije mogu tumačiti na više načina. Pre svega se mogu doživeti kao stari vic na koji se možete smejati isključivo iz kurtoazije. Naime, novi film Radivoja Andrića i Srđe Anđelića se nadovezuje na estetiku modernog urbanog izraza koju su započeli Milutin Petrović, televizijskim filmom »Telefonomanija« (1988), odnosno grupa autora kultnog omnibusa »Kako je propao rokenrol« (1989). Ovaj autorski pristup je doživeo svoj vrhunac u Dragojevićevom klasiku »Mi nismo anđeli« (1992) i sve potonje pojave iste poetike su bile slabe i umorne jer se svet promenio posle albuma »Nevermind« grupe »Nirvana«.
S druge strane, »Munje« se pored tzv. talasa beogradskog filma mogu smestiti još i u podgrupu srpskih generacijskih filmova koje su pravili ljudi koji ne poznaju generacije kojim se bave. Andrićev film zapravo samo naizgled govori o savremenoj omladini jer je u suštini reč o viziji te generacije koju imaju gerontokrate što su osnovale B-92. Ovakva paralela nas opet dovodi do Šotre i njegovog filma »Lajanje na zvezde« koji je bio paradigma takvog pristupa.
Za razliku od »Lajanja na zvezde«, međutim, »Munje« imaju scenario lišen čak i najelementarnijih dramaturških temelja. Ozbiljan film ne sme da počinje bilo gde i da se završi bilo kada. »Munje« su uprkos ovoj aksiomi potpuno proizivoljne što čini da u nekom trenutku sklop događaja postane beznačajan i gubi se osnovna nit priče. Ono što se pak naziva zapletom u »Munjama« više može poslužiti u nekoj socijalnoj drami nego u komediji jer u sebi nema ništa bizarno ili duhovito. Pošto zaplet nema komički potencijal, autori se oslanjaju na spoljne prikaze humora izražene kroz dijalog i glumu. Iako je doživljaj humora krajnje individualna stvar gotovo objektivno se može utvrditi da su »Munje« naprosto nedovoljno zabavne za film koji je žrtvovao sve ostale adute da bi bio komedija.
Ovakav predložak je poslužio glumcima za čisto privatno nadmudrivanje koje je možda jako uzbudljivo na snimanju, ali ne i na filmskom platnu.
Andrićeva režija je vrlo solidna na vizuelnom planu, ali se njegov celokupan domet može osporiti pošto to što se dešava pred kamerom nije kvalitetno. Filmska režija je ipak jedan kompleksan proces koji se odnosi na dešavanje ispred i iza kamere, odnosno pre i posle snimanja slike. Andrić je učinio sve što je mogao iza kamere pa zato na nivou slike i montaže, »Munje« deluju kao vrlo ozbiljan film i potvrđuju da je Andrić jedan od naših najdarovitijih aktuelnih reditelja.
Magija bioskopa je mnogo važnija od bilo čijeg mišljenja o filmu. Tako je i u vezi sa »Munjama«. Najvažnije je to da se publika vratila u bioskope i to je razlog za radovanje. Spokoj i radost jedino kvari pitanje koliko će još derivata izrasti iz »Munja« dok se ne shvati da su Andrić i Anđelić napravili samo »Hajde da se volimo« za fanove »Kande, Kodže i Nebojše«.
Režija: Radivoje Andrić
Uloge: Sergej Trifunović, Boris Milivojević, Nikola Đuričko, Maja Mandžuka, Nebojša Glogovac, Zoran Cvijanović.
Ocena: domaći film
Kao što je »Boj na Kosovu« Zdravka Šotre bio propagandni projekat Miloševićeve Srbije, tako su i »Munje« državni film nove Srbije u kojoj se umesto slike onog koji je uhapšen sada na šoferšajbnama nose obeležja medijske kuće B-92. Za razliku od Šotrinog nezaboravnog ostvarenja, »Munje« svakako neće biti iskorišćene kao propaganda za ulazak u bilo kakav poguban sukob. Međutim, »Munje« će nas uvesti u novu eru filmskog jednoumlja koje nažalost nema nikakvo estetsko utemeljenje.
»Munje« se u okvirima srpske filmske tradicije mogu tumačiti na više načina. Pre svega se mogu doživeti kao stari vic na koji se možete smejati isključivo iz kurtoazije. Naime, novi film Radivoja Andrića i Srđe Anđelića se nadovezuje na estetiku modernog urbanog izraza koju su započeli Milutin Petrović, televizijskim filmom »Telefonomanija« (1988), odnosno grupa autora kultnog omnibusa »Kako je propao rokenrol« (1989). Ovaj autorski pristup je doživeo svoj vrhunac u Dragojevićevom klasiku »Mi nismo anđeli« (1992) i sve potonje pojave iste poetike su bile slabe i umorne jer se svet promenio posle albuma »Nevermind« grupe »Nirvana«.
S druge strane, »Munje« se pored tzv. talasa beogradskog filma mogu smestiti još i u podgrupu srpskih generacijskih filmova koje su pravili ljudi koji ne poznaju generacije kojim se bave. Andrićev film zapravo samo naizgled govori o savremenoj omladini jer je u suštini reč o viziji te generacije koju imaju gerontokrate što su osnovale B-92. Ovakva paralela nas opet dovodi do Šotre i njegovog filma »Lajanje na zvezde« koji je bio paradigma takvog pristupa.
Za razliku od »Lajanja na zvezde«, međutim, »Munje« imaju scenario lišen čak i najelementarnijih dramaturških temelja. Ozbiljan film ne sme da počinje bilo gde i da se završi bilo kada. »Munje« su uprkos ovoj aksiomi potpuno proizivoljne što čini da u nekom trenutku sklop događaja postane beznačajan i gubi se osnovna nit priče. Ono što se pak naziva zapletom u »Munjama« više može poslužiti u nekoj socijalnoj drami nego u komediji jer u sebi nema ništa bizarno ili duhovito. Pošto zaplet nema komički potencijal, autori se oslanjaju na spoljne prikaze humora izražene kroz dijalog i glumu. Iako je doživljaj humora krajnje individualna stvar gotovo objektivno se može utvrditi da su »Munje« naprosto nedovoljno zabavne za film koji je žrtvovao sve ostale adute da bi bio komedija.
Ovakav predložak je poslužio glumcima za čisto privatno nadmudrivanje koje je možda jako uzbudljivo na snimanju, ali ne i na filmskom platnu.
Andrićeva režija je vrlo solidna na vizuelnom planu, ali se njegov celokupan domet može osporiti pošto to što se dešava pred kamerom nije kvalitetno. Filmska režija je ipak jedan kompleksan proces koji se odnosi na dešavanje ispred i iza kamere, odnosno pre i posle snimanja slike. Andrić je učinio sve što je mogao iza kamere pa zato na nivou slike i montaže, »Munje« deluju kao vrlo ozbiljan film i potvrđuju da je Andrić jedan od naših najdarovitijih aktuelnih reditelja.
Magija bioskopa je mnogo važnija od bilo čijeg mišljenja o filmu. Tako je i u vezi sa »Munjama«. Najvažnije je to da se publika vratila u bioskope i to je razlog za radovanje. Spokoj i radost jedino kvari pitanje koliko će još derivata izrasti iz »Munja« dok se ne shvati da su Andrić i Anđelić napravili samo »Hajde da se volimo« za fanove »Kande, Kodže i Nebojše«.
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment