FILM SA NERVNIM SLOMOM
,,Kad Porastem Biću Kengur", Srbija i Crna Gora, 2004., 105 min.
uloge: Sergej Trifunović,Boris Milivojević,Gordan Kičić,Marija Karan režija: Radivoje Andrić
Lik manekenke koju igra Marija Karan kaže liku kojeg igra Sergej Trifunović: ,,Ja ne volim holivudske filmove!", a on na to iznerviran odgovara: ,,A koje voliš, majke ti!? Rumunske?" Takav primer verovatno je moguć samo u našim filmovima, dok je za ostatak sveta dobar primer za istu situaciju - srpski film. Kao što samo Rumuni vole svoje filmove, tako i samo Srbi misle za svoje filmove da se njima mogu ponositi.
Na plakatu za film ,,Kad porastem biću Kengur" stajao je i podnaslov ,,Munje 2"! Moguće da je razlog za to činjenica da je veći deo glumačke ekipe isti, kao i reditelj i producenti, pa su oni dobronamerno hteli da potsete publiku na nešto prepoznatljivo. Ipak je verovatnije da su beskupulozno hteli da prevare publiku lažnim navođenjem da je u pitanju nastavak hita od pre nekoliko godina. Tako nešto se dešavalo samo u video klubovima gde su vlasnici istih proizvoljno davali naslove svojim piratskim kasetama, pa su tako pravljeni nepostojeći serijali kao što je ,,Niko" (1,2,3,4,5…), i bezbrojni izmišljeni nastavci, kao što je ,,Američka lepota 2", šta god to bilo. I posle, ajde da se borimo protiv piraterije!
Naravno, kao i kod svih domaćih filmova poslednjih godina, osnovni problem je u samom scenariju. Dramaturški neujednačen scenario prati priče više likova, ortaka iz kraja (u ovom slučaju Voždovca), koje se ponekad ukrste. To ukrštanje nije ničim opravdano i potpuno je besmisleno. Postavljeni okvir radnje predstavlja prenos fudbalske utakmice Premijer Lige u kojoj je golman ortak iz kraja, Kengur. Međutim, film i posle utakmice traje više od pola sata i bavi se bliskim susretima sa vanzemljacima (!). No comment! Deo priče koji se dešava u kladionici je potpuno iskarikiran i stilski odskače od drugih tzv. urbanih priča. Ovaj deo filma liči na komičnu verziju jednog od najlošijih filmova poslednje decenije, filma ,,Normalni ljudi" Olega Novkovića. Ali ne može se reći da je mnogo duhovitiji u odnosu na Novkovićev film. Likovi u kladionici su potpuno isprazni, i nejasna je motivacija većine od njih za to što rade. Uostalom, ko je u ljubavnoj vezi sa konobaricom?? Priču o momcima koji sede na krovu zgrade i po ceo dan se opijaju nema smisla ni komentarisati. Jedina zanimljiva i lepa priča je ona o ljubavnom sastanku studenta montaže i poznate manekenke, bar prve dve trećine te priče. Kasnije i sama priča doživljava nervni slom, kao i glavni lik. Iako taj deo priče ima kritičan problem sa tajmingom, jer izgleda kao da traje čitavu noć, a ne samo sat – sat i po, ipak predstavlja zanimljivu studiju prvog sastanka i kompleksa koji isti prirodno nosi.
Raša Andrić je posle filmova ,,Tri palme za dve bitange i ribicu", ,,Munje" i sada ,,Kengura", očigledno nazadovao svakim sledećim filmom. ,,Kengur" je film u kome se ne zna o čemu je priča niti zašto se tako završava. Iako u početku deluje suprotno, ipak je ovo tipičan domaći film sa neograničenom količinom prostakluka. Svetla tačka filma je izuzetno perspektivna i talentovana mlada debitantkinja Marija Karan, pred kojom je zasigurno svetla karijera, osim ako je ne upropasti ulogama u Pavićevim serijama i lošim filmovima.
OCENA: * *
,,Kad Porastem Biću Kengur", Srbija i Crna Gora, 2004., 105 min.
uloge: Sergej Trifunović,Boris Milivojević,Gordan Kičić,Marija Karan režija: Radivoje Andrić
Lik manekenke koju igra Marija Karan kaže liku kojeg igra Sergej Trifunović: ,,Ja ne volim holivudske filmove!", a on na to iznerviran odgovara: ,,A koje voliš, majke ti!? Rumunske?" Takav primer verovatno je moguć samo u našim filmovima, dok je za ostatak sveta dobar primer za istu situaciju - srpski film. Kao što samo Rumuni vole svoje filmove, tako i samo Srbi misle za svoje filmove da se njima mogu ponositi.
Na plakatu za film ,,Kad porastem biću Kengur" stajao je i podnaslov ,,Munje 2"! Moguće da je razlog za to činjenica da je veći deo glumačke ekipe isti, kao i reditelj i producenti, pa su oni dobronamerno hteli da potsete publiku na nešto prepoznatljivo. Ipak je verovatnije da su beskupulozno hteli da prevare publiku lažnim navođenjem da je u pitanju nastavak hita od pre nekoliko godina. Tako nešto se dešavalo samo u video klubovima gde su vlasnici istih proizvoljno davali naslove svojim piratskim kasetama, pa su tako pravljeni nepostojeći serijali kao što je ,,Niko" (1,2,3,4,5…), i bezbrojni izmišljeni nastavci, kao što je ,,Američka lepota 2", šta god to bilo. I posle, ajde da se borimo protiv piraterije!
Naravno, kao i kod svih domaćih filmova poslednjih godina, osnovni problem je u samom scenariju. Dramaturški neujednačen scenario prati priče više likova, ortaka iz kraja (u ovom slučaju Voždovca), koje se ponekad ukrste. To ukrštanje nije ničim opravdano i potpuno je besmisleno. Postavljeni okvir radnje predstavlja prenos fudbalske utakmice Premijer Lige u kojoj je golman ortak iz kraja, Kengur. Međutim, film i posle utakmice traje više od pola sata i bavi se bliskim susretima sa vanzemljacima (!). No comment! Deo priče koji se dešava u kladionici je potpuno iskarikiran i stilski odskače od drugih tzv. urbanih priča. Ovaj deo filma liči na komičnu verziju jednog od najlošijih filmova poslednje decenije, filma ,,Normalni ljudi" Olega Novkovića. Ali ne može se reći da je mnogo duhovitiji u odnosu na Novkovićev film. Likovi u kladionici su potpuno isprazni, i nejasna je motivacija većine od njih za to što rade. Uostalom, ko je u ljubavnoj vezi sa konobaricom?? Priču o momcima koji sede na krovu zgrade i po ceo dan se opijaju nema smisla ni komentarisati. Jedina zanimljiva i lepa priča je ona o ljubavnom sastanku studenta montaže i poznate manekenke, bar prve dve trećine te priče. Kasnije i sama priča doživljava nervni slom, kao i glavni lik. Iako taj deo priče ima kritičan problem sa tajmingom, jer izgleda kao da traje čitavu noć, a ne samo sat – sat i po, ipak predstavlja zanimljivu studiju prvog sastanka i kompleksa koji isti prirodno nosi.
Raša Andrić je posle filmova ,,Tri palme za dve bitange i ribicu", ,,Munje" i sada ,,Kengura", očigledno nazadovao svakim sledećim filmom. ,,Kengur" je film u kome se ne zna o čemu je priča niti zašto se tako završava. Iako u početku deluje suprotno, ipak je ovo tipičan domaći film sa neograničenom količinom prostakluka. Svetla tačka filma je izuzetno perspektivna i talentovana mlada debitantkinja Marija Karan, pred kojom je zasigurno svetla karijera, osim ako je ne upropasti ulogama u Pavićevim serijama i lošim filmovima.
OCENA: * *
Milan Todorović
No comments:
Post a Comment