PAD U RAJ
Miloš Radović je debitovao filmom Mali svet koji se nametnuo kao najbolje ostvarenje 2003. godine. U svom, nesumnjivo problematičnom, debiju pokazuje da je prilično vispren scenarista i da će dostići pravu formu kada unapredi svoj rediteljski pristup i kada prevaziđe običaje i sujeverje srpske kinematografije.
Dok je Mali svet posmatran kao autorska vežba i zagrevanje za pravi debi, Pad u raj je, pod naslovom Civilni život, godinama slovio za najbolji nerealizovani srpski scenario. Upravo na bazi tog teksta, Radović gradi svoj publicitet i reputaciju, kako kod nas tako i u Evropi.
Kada smo se konačno suočili sa nekom od inkarnacija Civilnog života, možemo tvrditi kako je to potencijalno mogao biti kvalitetan ali nikako prelomni srpski scenario. Da je napisan. Radovićeva dragocena duhovitost se oseća u tekstu, međutim, u samoj razradi izvorne ideje, autor kao da propušta da od nacrta napravi film. Pad u raj ostavlja utisak zapisa koji je tek trebalo da bude pretvoren u scenario, tek da bude napisan za ekran.
Nažalost, čini se da je redovna scenaristička ponuda toliko slaba a producentska procena toliko nestručna, da tekstovi, u kojima se tek nazire budući film, ulaze u realizaciju.
Radović nažalost nije napredovao ni kao reditelj. O nevoljama na mikro-planu ne vredi ni govoriti, uostalom odavno i nismo videli srpski film sa osmišljenim detaljima. Međutim, Radovićeva režija ima i fundamentalni problem, na nivou određivanja stilizacije i ključa kojim se fabula oblikuje u siže.
Ako je išta u ovom filmu uspelo da me prijatno iznenadi, to je Lazar Ristovski koji ponovo prevazilazi zadate likove i pokušava da pretvori film u vlastiti cirkus. Ipak, u ovom slučaju ga obuzdava Englez Sajmon Lidon. Očigledno, Ristovski još nije uvežbao improvizovanje na engleskom. S druge strane njegova agresivna gluma pravi dobar kontrast sa Lidonovom.
Dok većina nevedenih primedbi spada u korpus ponovljenih Radovićevih grešaka, ima nekih čiju gorčinu on tek otkriva u Padu u raj. Čini se da je, pod uticajem realnosti srpskog glumišta, i on uveo psovke kao osnovni element srpskog filmskog izraza, s tim što za razliku od ostalih, mlađih autora, njegovi junaci ne psuju “mamu”, već “majku”.
Radovićeva duhovitost čini da Pad u raj ipak ne padne ispod proseka srpskog filmskog pakla. To, međutim, ne znači da ovaj film ne označava autorov pad iz milosti. Naime, Radovićev manifestni projekat je bio Civilni život, još od vremena kada ga je najavio nagrađenim kratkim filmom Moja domovina. Ofilmotvorenje Civilnog života-Pad u raj ga kompromituje. Štaviše, ovaj film otvara pitanje koliki autoritet uopšte imaju ti koji su izgradili mit o Civilnom životu.
Zatim, Pad u raj je pravljen za izvoz. Kao neka vrsta urbanog Kusturice. Nažalost, Radović se suviše trudi da ostane fin i njegov rad ne može pobuditi takvu međunarodnu histeriju kao Kusturičin. Ne samo zato što Radović ne nudi ništa čega na Zapadu nema, ili zato što se pomalo stidi da će ga beogradska elita prezirati, već pre svega zato što je najslabiji segment njegovog filma upravo filmsko tkivo.
Pad u raj se ispostavio kao evropski škart. I kao i svi evropski škartovi završiće u Srbiji. Međutim, mislim da za Radovića nije sve izgubljeno. Mislim da mu je srce na pravom mestu. Mogao bi da bude odličan srpski scenarista. Odličan srpski reditelj će postati tek onda kada se reši trulog hardvera srpske kinematografije. Rečju, Radovićev prosede ne boluje od nečega što dobar i kreativan producent ne bi mogao da izleči.
Zamalo da je napipao kuda treba da ide, u Padu u raj, kada je angažovao Biljanu Srbljanović za malu ulogu. Međutim, trebalo je da učini obrnuto, ako je želeo da obnovi srpski film, da joj dodeli glavnu, a Branki Katić sporednu ulogu.
Dimitrije Vojnov
Miloš Radović je debitovao filmom Mali svet koji se nametnuo kao najbolje ostvarenje 2003. godine. U svom, nesumnjivo problematičnom, debiju pokazuje da je prilično vispren scenarista i da će dostići pravu formu kada unapredi svoj rediteljski pristup i kada prevaziđe običaje i sujeverje srpske kinematografije.
Dok je Mali svet posmatran kao autorska vežba i zagrevanje za pravi debi, Pad u raj je, pod naslovom Civilni život, godinama slovio za najbolji nerealizovani srpski scenario. Upravo na bazi tog teksta, Radović gradi svoj publicitet i reputaciju, kako kod nas tako i u Evropi.
Kada smo se konačno suočili sa nekom od inkarnacija Civilnog života, možemo tvrditi kako je to potencijalno mogao biti kvalitetan ali nikako prelomni srpski scenario. Da je napisan. Radovićeva dragocena duhovitost se oseća u tekstu, međutim, u samoj razradi izvorne ideje, autor kao da propušta da od nacrta napravi film. Pad u raj ostavlja utisak zapisa koji je tek trebalo da bude pretvoren u scenario, tek da bude napisan za ekran.
Nažalost, čini se da je redovna scenaristička ponuda toliko slaba a producentska procena toliko nestručna, da tekstovi, u kojima se tek nazire budući film, ulaze u realizaciju.
Radović nažalost nije napredovao ni kao reditelj. O nevoljama na mikro-planu ne vredi ni govoriti, uostalom odavno i nismo videli srpski film sa osmišljenim detaljima. Međutim, Radovićeva režija ima i fundamentalni problem, na nivou određivanja stilizacije i ključa kojim se fabula oblikuje u siže.
Ako je išta u ovom filmu uspelo da me prijatno iznenadi, to je Lazar Ristovski koji ponovo prevazilazi zadate likove i pokušava da pretvori film u vlastiti cirkus. Ipak, u ovom slučaju ga obuzdava Englez Sajmon Lidon. Očigledno, Ristovski još nije uvežbao improvizovanje na engleskom. S druge strane njegova agresivna gluma pravi dobar kontrast sa Lidonovom.
Dok većina nevedenih primedbi spada u korpus ponovljenih Radovićevih grešaka, ima nekih čiju gorčinu on tek otkriva u Padu u raj. Čini se da je, pod uticajem realnosti srpskog glumišta, i on uveo psovke kao osnovni element srpskog filmskog izraza, s tim što za razliku od ostalih, mlađih autora, njegovi junaci ne psuju “mamu”, već “majku”.
Radovićeva duhovitost čini da Pad u raj ipak ne padne ispod proseka srpskog filmskog pakla. To, međutim, ne znači da ovaj film ne označava autorov pad iz milosti. Naime, Radovićev manifestni projekat je bio Civilni život, još od vremena kada ga je najavio nagrađenim kratkim filmom Moja domovina. Ofilmotvorenje Civilnog života-Pad u raj ga kompromituje. Štaviše, ovaj film otvara pitanje koliki autoritet uopšte imaju ti koji su izgradili mit o Civilnom životu.
Zatim, Pad u raj je pravljen za izvoz. Kao neka vrsta urbanog Kusturice. Nažalost, Radović se suviše trudi da ostane fin i njegov rad ne može pobuditi takvu međunarodnu histeriju kao Kusturičin. Ne samo zato što Radović ne nudi ništa čega na Zapadu nema, ili zato što se pomalo stidi da će ga beogradska elita prezirati, već pre svega zato što je najslabiji segment njegovog filma upravo filmsko tkivo.
Pad u raj se ispostavio kao evropski škart. I kao i svi evropski škartovi završiće u Srbiji. Međutim, mislim da za Radovića nije sve izgubljeno. Mislim da mu je srce na pravom mestu. Mogao bi da bude odličan srpski scenarista. Odličan srpski reditelj će postati tek onda kada se reši trulog hardvera srpske kinematografije. Rečju, Radovićev prosede ne boluje od nečega što dobar i kreativan producent ne bi mogao da izleči.
Zamalo da je napipao kuda treba da ide, u Padu u raj, kada je angažovao Biljanu Srbljanović za malu ulogu. Međutim, trebalo je da učini obrnuto, ako je želeo da obnovi srpski film, da joj dodeli glavnu, a Branki Katić sporednu ulogu.
Dimitrije Vojnov
No comments:
Post a Comment